Zivot u Zabolandu
25.02.2014., utorak
U kakvom kvartu zivim
|
Arnhemse Broek je narodni kvart (volkswijk), sto ce reci kvart u kojem zivi obican (vecinom radnicki) narod. No postoje razliciti narodni kvartovi. Prije sam zivio u Geitenkampu, na sjevero-istoku grada, koji je isto narodni kvart ili kako ga je moj brat nazvao navijacki kvart. Kvart uglavnom bijele radnicke klase. Tamo neobrijani muskarci s nausnicom u uhu i u potkosulji ljeti secu svog buldoga, a zene imaju suhu i ispucalu kosu (plavu, crvenu, ili crnu s roza vrhovima), ali im se opet vidi izrast, te suhu i objesenu kozu lica od stotine popusenih cigareta, obucene obicno u neku jeftinu koznu jaknicu, a na vratu ili na podlakticama im se naziru tetovaze leptira ili dupina. Zadnju godinu dana sam ponovno zivio u Velpu. To je selo nadomak grada u kojem vlada gerijatrija. Pensionadosi na rolatorima te cekaju iz svakog ugla i skoro da se moras cuvati tih bakica kao u onom skecu od Monthy Pythona. Neki od njih zive u skupim starackim domovima, a neki jos uvijek u velikim vilama ili kucerinama tipicnim za takvo predgradje. Tu su jos i obitelji cija se djeca naravno bave hokejem na travi, majke brinu za djecu, a ocevi rade negdje na zapadu Zabolanda kao direktori u bankama, drzavnim ili multinacionalnim kompanijama, ali im ne pada na pamet da tamo zive, nego se radije povlace u oazu na istoku, gdje jos ima i malo prirode. Preselivsi se iz Velpa u ovaj kvart, prilicno nadomak centra grada, prvo na kaj sam se morao priviknuti je buka s ulice. U Velpu, pogotovlo u dijelu u kojem sam ja zivio nadomak jezerca s patkicama, jednostavno nema buke. Tisina, tu i tamo se navecer znaju patke oglasiti ili ujutro pticice, ali to sve zapravo pojacava idilicni dojam. Ovdje u pola sedam ujutro, a spavaca soba mi gleda na prometicu, pocinju busevi, kamioni, automobili, a najgori su mi motori i skuteri. Nesto strasno. Smatram da bi ih trebalo zakonom zabraniti. Ne pomaze ni to sto izolacija u ovoj zgradi iz pedesetih nije jaca strana (jednostruko staklo i takve fore). Iza nase zgrade su sasvim zgodne obiteljske kuce novogradnje (kuce u nizu) i one izgledaju dosta pristojno s malim dvoristima, te parkicima i igralistima za djecu izmedju njih. Taj dio kvarta je puno mirniji. No za razliku od narodnog radnickog kvarta Geitenkampa ovo je vise kvart naroda i narodnosti, pogotovo turskih. Cak i u lokalnom supermarketu (Aldi – najjeftiniji lanac supermarketa u Europi, a cuo sam da je njegov vlasnik jedan od najbogatijih ljudi u Njemackoj) stoji obavijest na turskom i na arapskom da je obavezno uzeti kolica za kupovinu. Non stop srecem zene s maramama oko sebe. Bake koje dolaze po unucad u skolu ili na igraliste, ogrnute tamnim sirokim kaputom, a onda glave zamotane u neku ipak sarenu maramu. Jedino nikada ne vidim Turke da secu pse. To je ocito rezervirano za 'navijace'. Jutros sam s prozora vidio da je jedna zena pokupila kakicu iza svog ljubimca, sto mi je odmah uljepsalo dan. Kako prvih tjedana nisam imao internet doma isao sam u kvartovski centar koji je odmah iza ugla. Tamo se nalazi i osnovna skola, koja mozda i najbolje oslikava narodi i narodnosti ovog kvarta. Djeca svih nijansi koja se zajedno igraju kao na nekoj Benetton reklami. Tu ima i djece autohtonih ‘navijaca’ i djece rastafarijanaca i djece potomaka Osmanlija, pa tu i tamo i koje istocnjackog izgleda. U Aldiju sam se skompao s covjekom iz osiguranja. Impozantna pojava, visok i sirok, u sebi ima sigurno neke indonezanske krvi. Kada sam ga prvi put ugledao u cudjenju sam pitao: “Od kad Aldi ima osiguranje?” On mi je ljubazno objasnio da je to zbog prijetnji osoblju ( zasto bi netko prijetio blagajnici?) i asocijalnog ponasanja, no dodao je da se njihovim prisustvom situacija poboljsava, te da se primjecuje da se stari ljudi ponovo usude dolaziti u kupovinu. Sva sreca pa nisam tako star. Ja sam njemu ispricao o muzejskom stanu u kojem zivim i on se odusevio dodavsi kako i on svog sina uci da treba cijeniti tradiciju.. Jedna stvar me ipak vise smeta od motora ujutro, a to je smece. Tocnije zwerfafval kaj ce u prijevodu reci lebdeci otpad, koji luta ulicama kvarta. Papirici, vrecice, limenke, ambalaza… Jedan dan mi je dozlogrdilo, pa sam sam pocistio tratinu iza zgrade, a vidim da svatko malo to netko napravi. No stvarno mi nije jasno od kuda toliko tog lebdeceg smeca, zar je moguce su (mladi) ljudi tako slabo odgojeni i da sve samo tako bacaju naokolo. Nije da smo zatrpani tim smecem, nego jednostavno upada u oci. Sve u svemu zanimljivo iskustvo rekao bi moj poljski prijatelj. U kvartovskim novinama koje sam danas dobio pise uglavnom o dobrim vijestima, kvart na svim frontovima polako, ali sigurno napreduje, poboljsava se drustvena kohezija, raste zaposlenost, pada potraznja za socijanom pomoci, raste sigurnost.. sve u svemu jos malo pa smo uhvatili korak s prosjekom grada. Optimizam ne nedostaje, nema sto. |