NEMANJA: SMIRENOUMLJE

Thomas Bernhard III

Poštovani prisutni,

ne mogu da se držim bajke o Vašim gradskim muzikantima; ne želim ništa da ispripovedam; ne želim da pevam; ne želim da propovedam; ali istina je: bajke su prošle, bajke o gradovima i državama i sve te naučne bajke – kao i filozofske; nema više sveta duh(ov)a), a ni univerzum nije više bajka; Evropa, ono najlepše, mrtvo je – to je istina i stvarnost. Stvarnost , kao ni istina, nije bajka, a istina nikada nije ni bila bajka.

Do pre samo pedeset godina Evropa je bila jedna jedina bajka, čitav svet bio je svet iz bajke. Danas ima puno onih koji u ovom svetu bajki žive, ali oni žive u jednom mrtvom svetu i radi se o mrtvima.

Ko nije mrtav, živi i to ne u bajkama; on nije bajka.

Ni ja sam nisam bajka, ni iz kakvog bajkovitog sveta; morao sam da živim u jednom dugom ratu i videh na stotine hiljada kako umiru, i druge koji su preko njih prelazili, dalje; sve je išlo dalje, u stvarnosti; sve se promenilo, u istini; u ovih pet decenija, u kojima sve revoltira i sve je se promenilo, u kojima je od hiljadama godina stare bajke postala stvarnost i istina, osećam kako mi biva sve hladnije, dok od jednog starog jedan novi svet postaje – dok od stare prirode postade nova.

Bez bajki je teze živeti – zbog toga je tako teško živeti u dvadesetom stoleću; mi samo još egzistiramo; ne živimo, niko više ne živi; ali lepo je, ipak, egzistirati u dvadestom veku; sebe unaprediti – kuda napred? Ja nisam, znam to, potekao iz bajke i neće u bajku ni uči, to je već korak napred i to je već razlika između nekad i sad.

Stojimo na najužasnijem teritoriju čitave istorije. Prestrašeni smo, i to prestrašeni kao jedan tako sabalsni materijal novog čoveka – i novog saznanja prirode i njenog obnavljanja. Svi zajedno ništa bili smo do jedan jedini bol u poslednjih pola veka. Ovaj bol danas to smo mi – taj bol sada je naše stanje duha.

Imamo sad sasvim nove sisteme, sasvim novo viđenje sveta i jedno sasvim novo , doista najviše shvatanje okoliša sveta i imamo sasvim nov moral i sasvim nove nauke i umetnosti. Hvata nas nesvestica i hladno nam je. Verovali smo – jer ipak smo mi ljudi – da ćemo izgubiti svoju ravnotežu, ali je nismo izgubili. I sve smo učinili da se ne bi morali smrznuti.

Sve se promenilo, jer smo ga mi promenili - spoljašnja geografija promenila se baš kao i unutrašnja.
Postavljamo sada visoke zahteve, i uopšte ne možemo da postavimo dovoljno visoke; niti jedno doba nije postavljalo tako visoke zahteve kao naše - već i postojimo megalomanski; kako ali znamo da se ne možemo stropoštati a ni smrznuti, usuđujemo se da činimo to što činimo.

Život je još samo nauka, nauka iz naukâ. Odjednom smo se sada pretopili u prirodu. poznali smo i navikli na elemente. Mi smo stavili realnost na probu. Realnost je stavila nas na probu. Poznajemo sada prirodne zakone, beskrajne vrhovne zakone prirode i možemo da ih proučavamo u stvarnosti i istini. Sada više nismo prepušteni (upućeni) pretpostavkama. Kada se zagledamo u prirodu ne vidimo više utvare. Mi smo napisali najodvažnije poglavlje knjige svetske povesti; i to svako od za sebe pod užasom i smrtnim strahom – niko po svojoj volji niti svojem ukusu, već prema zakonu prirode, napisali smo ovo poglavlje iza leđa naših slepih očeva i priglupih učitelja; iz naših sopstvenih leđa- nakon svih tih beskrajno dugih i otužnih , napisasmo najkraće i najbitnije.

Mi smo od bistrine, od koje je naprečac naš svet, od našeg sveta nauke preplašeni; mi se smrzavamo u ovoj bistrini; ali, tu jasnoću smo sami hteli i prizvali, i ne smemo se dakle tužiti nad hladnoćom koja sada vlada. Sa jasnoćom hladnoća se povećava. Ova jasnoća i ova hladnoća ce od sada vladati. Nauka o prirodi biće nam viša jasnoća i jedna mnogo goropadnija hladnoća nego što nam to uopšte možemo zamisliti.

Sve ce biti jasno, od jedne sve više i dublje bistrine, i sve ce biti hladno, od jedne sve više užasavajuće studeni. Mi ćemo u budućnosti imati utisak o jednom uvek bistrom i neprekidno hladnom danu.

Zahvaljujem Vam se na Vašoj pažnji. Zahvaljujem Vam se za počast, koju ste mi danas ukazali.


preveo Miloš Bajović-Ilić