NEMANJA: SMIRENOUMLJE

Thomas Bernhard

Za dodelu Grilparzerove nagrade Akademije nauka u Beču morao sam da kupim odelo, jer sam najednom, samo dva sata pre početka svečanog čina, uvideo da se na ovoj, bez sumnje vanrednoj ceremoniji, ne mogu pojaviti u pantalonama i džemperu. I tako sam na takozvanim Grobovima (Graben, bečki kraj) zaista odlučio da odem na Kohlmarkt i prigodno se svečano obučem. U tu svrhu posetio sam muški butik pod nazivom Sir Anthony, meni dobro poznat jer sam u njemu više puta pazario čarape. Ako se dobro sećam, kada sam stupio u Sir Anthony salon bilo je 15 do 10, dok je dodela Grillparzerove nagrade trebalo da počne u 11, tako da sam imao još podosta vremena. Imao sam nameru da , kada već novo, kupim sebi najbolje odelo od čiste vune u antracitu, odgovarajuće čarape, kravatu i arrow-košulju, vrlo finu u sivoplavim štraftama. Poznata je teškoća sporazumeti se u takozvanim finijim radnjama, pa i onda kada mušterija odmah i na najprecizniji mogući način kaže šta želi, u nju se isprva sa nevericom bulji sve dok svoju želju ne ponovi. Ali, naravno, pitani prodavač čak ni onda nije shvatio. Tako je i tog puta u Sir Anthonyju potrajalo duže nego nužno biti odveden do potrebnog regala. Zapravo, okolnosti u ovoj radnji već su mi bile poznate kroz kupovinu čarapa, tako da sam znao bolje od samog prodavača gde se nalazi traženo odelo. Krenuh ka regalu gde je bilo okačeno u obzir dolazeće odelo i pokazah sasvim određeni egzemplar, koji prodavač skinu sa šipke ne bi li mi ga pokazao. Ja proverih kvalitet štofa i odmah probah odelo u kabini. Povinuh se par puta napred-nazad, i utvrdih da mi pantalone odgovaraju. Obukoh frak, okrenuh se nekoliko puta pred ogledalom, podigoh i ponovo spustih ruke : frak mi je, kao i pantalone, bio potaman. Napravih u odelu nekoliko koraka kroz radnju i odabrah ovom prilikom košulju i čarape. Konačno, rekoh da odelo želim da zadržim na sebi, kao i to da obučem košulju i čarape. Izabrah kravatu, svezah je i zategoh koliko samo mogadoh, oglednuh se još jednom u zrcalu, platih i izađoh napolje. Moje stare pantalone i pulover spakovaše mi u torbu sa natpisom Sir Anthony; tako, sa ovom kesom u ruci, predjoh Kohlmarkt, zbog susreta sa mojom tetkom, sa kojom sam se trebao naći na prvom spratu restorana Gerstner u Kärtnerstraße. Kod Gerstnera smo pre svečanosti nameravali pojesti jedan ili dva sendviča, ne bi li predupredili osećaj mučnine ili čak nesvesticu. Moja tetka već se nalazila u Gerstneru, moju preobrazbu ocenila je kao prihvatljivu i rekla njeno čuveno Nun-ja ( do-bro). Ja sâm do ovog trenutka godinama nisam oblačio odelo; da, do tada sam se pojavljivao uvek samo u pantalonama i džemperu, čak i u teatar sam, ako uopšte, išao isključivo u pantalonama i džemperu, poglavito u jednim sivim vunenim pantalonama i u jednom alevo-crvenom, grubo ispletenom ovčjem džemperu, koji mi je neposredno nakon rata poklonio jedan dobro raspoloženi Američanin. U ovom sam outfitu, sećam se, par puta putovao u Veneciju, i odlazio u slavni Teatro La Fenice, između ostalih i na izvedbu Monteverdijevog Tancred, pod dirigentskom palicom Vittoria Guia; u ovim pantalonama i džemperu bio sam u Rimu, u Palermu, Taormini, Florenzi i u skoro svim ostalim evropskim glavnim gradovima, ne računajući to da sam kod kuće ove odevne predmete imao gotovo uvek na sebi – što su otrcanije bile pantalone i džemper, tim sam ih radije nosio – godinama su me znali samo u ovom izdanju, a i dan-danas me ondašnji prijatelji pitaju za te pantalone i taj džemper, odeću u kojoj sam proveo preko četvrt veka. Naprasno, na Grabenu kao što rekoh i dva sata pre dodele Grillparzerove nagrade, osetih odjednom neprikladnom ovu - u toku desetleća sa mojim telom sraslu - odeću, za jedno ukazivanje počasti povezano sa imenom Grillparzer, a koje je trebalo da se održi u Akademiji nauka. Prilikom sedanja u Gerstneru iznenada obuze me osećaj da su mi pantalone preuske, ali – pomislih – to je verovatno uvek isti osećaj kod novih pantalona; i sako mi se sada učini preuzak, a što se njega tiče takođe pomislih - to je normalno. Naručih sendvič i popih čašu piva uz njega. Ko je pre mene dobio ovu takozvanu Grillparzerovu nagradu, upita me tetka ; u trenutku mi samo Gerhart Hauptmann pade na um – čitao sam to jednom i tom prilikom po prvi put uopšte i saznao za postojanje Grillparzerove nagrade. Nagrada se ne dodeljuje redovno, već samo od slučaja do slučaja, rekoh i pomislih, da između pojedinačnih dodeljivanja prolazi i po šest ili sedam godina, ponekad možda i samo pet, nisam znao, a ne znam ni danas. I ovo dodeljivanje nagrade činilo me je, sasvim prirodno, nervorznim - pokušah zato da me samog, kao i tetku, odvratim od činjenice da je do početka svečanosti ostalo još samo nekih pola sata, pričajući o čudovišnosti toga da sam baš na Grobovima doneo odluku da kupim sebi odelo za dodelu nagrade i da mi poseta radnje na Kohlmarktu gde se mogu kupiti odela firmi Chester Barry i Burberry učini samorazumljivom. Zašto, opet sam mislio, kada već novo, ne bih odmah kupio prvoklasno odelo – i eto, sada sam na sebi imao odelo firme Barry. Moja tetka opipa još jednom štof i pokaza se zadovoljnom engleskim kvalitetom. Još jednom reče njeno čuveno Nun-ja. O samom kroju, ništa. Bio je klasičan. Vrlo je srećna nad činjenicom da mi Akademija nauka danas dodeljuje svoju Grillparzerovu nagradu, reče ona, ponosna je takođe, ali više srećna nego ponosna – a onda ustade , i ja pođoh za njom iz restorana niz Kärtnerstraße. Trebalo nam je samo par koraka hoda do Akademije nauka. Tašna sa Sir Anthony natpisom bila mi je potpuno ogavna, ali to sada nisam mogao promeniti. Pre ulaska u Akademiju nauka daću je nekom, rekoh sebi. Par prijatelja koji nisu želeli da propuste dodelu takođe su bili na putu ovamo. Susresmo ih u ulaznoj hali Akademije. Tu je već bilo okupljeno puno ljudi, i izgledalo je kao da je svečana sala već bila popunjena. Prijatelji nas ostaviše na miru i mi počesmo da se osvrćemo po hali tražeći osobu koja bi nas dočekala. Prošetah se sa tetkom par puta tamo-vamo po ulaznoj hali Akademije, ali niko nas nije primećivao ni za suvu šljivu. Uđimo onda unutra, rekoh ja misleći da će me neko sačekati u sali i odvesti sa tetkom na odgovarajuće mesto. Sve u sali ukazivalo je na velebnu proslavu i stvarno sam imao utisak da mi kolena klecaju. I moja tetka je, kao i ja, neprestano pogledom tražila osobu koja će nas dočekati. Uzalud. Tako smo jednostavno stali na ulazna vrata svečane sale i čekali. No ljudi su se navaljivali pored nas u salu , čitavo vreme nas gurajući, tako da smo imali neminovno da uvidimo kako smo odabrali najgore moguće mesto za čekanje. Tja, zar nas niko neće sačekati ovde?, mislili smo pogledavajući se. Sala se maltene potpuno popunila i to sa jedinom svrhom da meni dodeli Grillparzerovu nagradu Akademije nauka, mislio sam. A mene i moju tetku niko ne dočekuje. Sa njenih 8o godina izgledala je divno – elegantno, inteligentno, i u ovim trenucima ukazala mi se srčanom kao nikada do tada. Sada su takođe već i par filharmonijskih muzičara zauzeli svoja mesta na podijumu i sve je ukazivalo na skorašnji početak svečanosti. Ali nas, koji smo imali da budemo u centru pažnje, kako smo mislili, niko nije ni primećivao. Tako mi je odjednom sinula ideja: jednostavno ćemo ući unutra, rekoh ja mojoj tetki i sesti u sred sale- tamo, gde još ima par slobodnih mesta i čekati. Uđosmo u salu i odabrasmo tih par slobodnih mesta u sredini: mnogi ljudi morali su da ustanu i psovali nas, dok smo se probijali. Sada smo sedeli u 10. ili 11. redu u sred svečane sale Akademije nauka i čekali. Sada su već svi takozvani počasni gosti zauzeli svoja mesta. Ali dodela naravno nije počinjala, a samo smo ja i moja teka znali - zašto. Napred na podijumu, kao da su nešto tražili, u sve kraćim odstojanjima tamo-ovamo hodala su uzbuđena gospoda. I stvarno su nešto tražili - naime, mene. Ovo bezglavo hodanje gospode na podijumu potrajalo je koji trenutak, za kojeg se nemir već proširio čitavom salom. U međuvremenu je pristigla i ministarka nauke i zauzela mesto u prvom redu. Ona je sačekana od strane predsednika Akademije nauka, koji se zvao Hunger, i sprovedena do svojeg mesta. Takođe i niz drugih, meni nepoznatih takozvanih dostojanstvenika bilo je sačekano, i posednuto u tom prvom ili drugom redu. Najednom videh kako jedan gospodin na podijumu drugom šapuće nešto na uho, i istovremeno ispruženom rukom pokazuje na deseti ili jedanesti red – samo sam ja znao, pokazivao je na mene. Onda se dogodi sledeće: gospodin koji je drugom šaputao nešto na uho i pokazivao na mene, sišao je u salu baš do mog reda i probi se sve do mene. Hmmm, reče on, zašto, zaboga, sedite ovde, kada ste Vi najvažnija osoba ove svečanosti, a ne napred u prvom redu, gde smo mi, rekao je doista mi, gde smo za Vas i Vašu pratnju rezervisali dva mesta? Da, zašto? upita on još jednom, dok je izgledalo da su svi pogledi u sali uprti u mene i gospodina. Gospodin Predsednik, reče gospodin, Vas moli da pređete napred, molim Vas dođite napred, Vaše je mesto odmah pored gospođe Ministarke, gospodine Bernhard.

Da, rekoh ja, kada je to tako jednostavno; ali naravno u prvi red ću otići tek onda kada je gospodin Predsednik Hunger to od mene lično zatražio, razume se - samo onda kada gospodin Predsednik Hunger glavom i bradom to od mene zatraži . Moja tetka odćutala je ovu scenu, a gosti su gledali svi na nas i gospodin se provuče natrag kroz čitav red i onda napred i tamo prošaputa, pored gospođe Ministarke, Predsedniku Hungeru nešto na uho. Na to otpoče velik nemir u sali, koji jedino u probnim okidanjima filharmoničara na njihovim instrumentima nije bio nešto potpuno užasavajuće; videh kako Predsednik Hunger dolazi ka meni. Sada se mora biti postojan, pomislih, dokazati nepopustivljost, hrabrost, konsekventnost. Ne izlazi im u susret, pomislih, kao što ni oni tebi nisu u najbukvalnijem smislu reči. Kada je predsednik Hunger do mene stigao, reče kako mu je žao, ali šta tačno žali, nije rekao. Moli me da sa mojom tetkom dođem napred u prvi red - moje i mesto moje tetke je između gospođe Ministarke i njega. I tako moja tetka i ja pođosmo za Predsednikom Hungerom u prvi red. Kada smo seli i kada je neodredljiv žamor prošao celom svečanom salom, proslava je mogla da počne. Mislim da su filharmoničari odsvirali jedan Mozartov komad. Onda je održano nekoliko kratkih ili dugih govora o Grillparzeru. Kada sam jednom pogledao u njenom pravcu, video sam da je Frau Minister Firnberg, kako se zove, zaspala, što ni predsedniku Hungeru nije promaklo, jer je Ministarka hrkala, pa ako i vrlo tiho, hrkala je - hrkala je tihim ministarskim hrkanjem, svuda na svetu poznatim. Moja tetka pratila je takozvani Festakt (svečanost) sa najvećom pažnjom – ponekad, kada bi izraz u nekom od govora bio glup ili jednostavno smešan, potvrdno bi me pogledala. Nas dvoje imali smo svoj doživljaj. Konačno, nakon otprilike jednog i po sata, Präsident Hunger je ustao, uspeo se na podijum i objavio dodelu Grillparzerove nagrade meni. Pročitao je par pohvalnih reči o mome radu, ne bez toga da imenuje par naslova komada koji bi trebalo da su moji, ali koje ja nisam napisao, i nabroji niz evropskih velikana , koji su pre mene odlikovani Grillparzerovom nagradom. Herr Bernhard dobija nagradu za njegov pozorišni komad Ein Fest für Boris, reče Hunger (komad koji je u prethodnoj godini u izvođenju Burgtheatera vrlo loše igran u Akademietheataru) a onda, kao da želi da me zagrli, on raširi ruke. Time je odaslat znak da bi sada ja trebalo da stupim na podijum. Ustadoh i pođoh ka Hungeru. On mi prodrma ruku i dade takozvanu povelju, čiju je bljutavost, kao i svih drugih povelja koje sam ikada dobio, bilo nemoguće prevazići. Nisam imao nameru da ovde na podijumu nešto kažem, a to od mene nije ni traženo. Tako, ne bih li ugušio svoju smutnju, izrekoh jedno kratko Hvala!, spustih se ponovo u salu i sedoh. Na to i Herr Hunger sede, a filharmoničari odsviraše jedan Beethovenov komad. Dok su filharmoničari svirali, ja sam razmišljao o upravo završavajućoj priredbi, čiji kuriozitet , bezukusnost i besmislenost meni prirodno još nisu dopirali do svesti. Jedva da su filharmoničari prestali da sviraju, ministarka Firnberg ustade, a za njom odmah i predsednik Hunger, i oboje se uputiše na podijum. Sada su već svi u sali ustali i gurali se prema podijumu, prema ministarki, naravno, i predsedniku Hungeru koji je sa njom razgovarao. Ja sam sa tetkom, uvređen i sve bespomoćniji, stajao po strani, dok smo slušali sve uzburkanije praznoslovlje oko hiljadu ljudi. Posle izvesnog vremena ministarka se osvrnu u krug i upita sa neponovljivom arogancijom i glupošću u glasu: ja, wo ist der Dichterling? (Hm, gde je stihoklepac?) Ja sam stajao neposredno pokraj nje, ali se nisam usuđivao da se odam. Uzeh tetku pod ruku i napustismo salu. Neometano i bez toga da nas je bilo ko primetio napustili smo Akademiju nauka oko jedan čas popodne. Napolju su nas čekali prijatelji. Sa njima otiđosmo u takozvanu Gösser Bierklinik na ručak. Jedan filozof, jedan arhitekt, njihove žene i moj brat. Sve samo zabavno društvo. Ne znam više šta smo jeli. Kada su me za jela pitali, sa kojim je iznosom nagradna suma povezana, po prvi put mi je postalo jasno da nagrada nije povezana sa bilo kakvom sumom. Moje poniženje osetio sam tada i kao običan bezobrazluk. To je jedna od najvećih časti, koja može pripasti jednom Austrijancu – dobiti Grillparzerovu nagradu Akademije nauka, reče jedan za stolom, mislim arhitekt. Čudovišnost, reče filozof. Moj brat je, kao i uvek u ovakvim prilikama, ćutao. Nakon jela odjednom sam imao utisak da mi je novopribavljeno odelo suviše usko i nisam puno razmišljao pre nego što sam otišao u radnju na Kohlmarkt, Sir Anthony dakle, gde sam prilično stamenim, ali ne i tonom lišenim najobaveznije pristojnosti, rekao da želim da zamenim odelo - kao što je poznato upravo sam ga kupio, ali mi je ono za najmanje jedan broj premalo. Moja određenost bila je ta koja je oslovljenog prodavača momentalno uputila ka regalu iz kojeg je uzeto moje odelo. Bez pogovora mi je dozvolio da obučem isto odelo, samo za broj veće, za koje sam odmah imao osećaj da mi je taman. Kako sam samo nekoliko sati ranije mogao da verujem da mi je za čitav broj manje odelo taman?!. Uhvatio sam se za glavu. Sada sam doista imao odgovarajuće odelo i sa velikim olakšanjem izađoh iz radnje. Ko bude kupio odelo koje sam upravo vratio, neće znati da je ono sa mnom već bilo na dodeli Grillparzerove nagrade Akademije nauke u Beču, pomislih. Bila je to apsurdna pomisao. Sa ovom apsurdnom mišlju sam se tešio. Sa mojom tetkom sam proveo dan pun uživanja, neprestano se smejajući što su mi odelo kod Sir Anthonya bez oklevanja zamenili, iako sam ga nosio na dodeli Grillparzerove nagrade u Akademiji nauka. Nikada neću zaboraviti ljudima iz Sir Anthonya na Kohlmarktu da su bili tako predusretljivi.

Preveo Miloš Bajović-Ilić