NEMANJA: SMIRENOUMLJE

ŽIVOT KAO RUŽNA NAVIKA,

ŽIVOT KAO POROK 11.06.2007.

Kako se parlamentarni izbori bliže svom predvidljivom finalu, tako se Davor Butković i ja sve više i sve češće slažemo. Hoću kazati: drago mi je da Davor, makar i s pet mjeseci delaya, istim riječima, istim pojmovima, na jednak način konceptualizirajući problem, govori o ovim izborima. Nisam nimalo ironičan: dobro je da je tome tako, jer, kad se taj problem na takav način konstatira već i u okviru EPH-izdanja - iako, istini za volju, Butković nerijetko ima sasvim ekscepcionelnu, apratnu poziciju - onda je očito i njegovo rješenje na vidiku. Repetitio est mater studiorum, pa kronološkim redom ponovimo o čemu je riječ:



(...)
Recimo, zna se što je osnovna opsjena ovih izbora, i što je paravan te opsjene: budući da je upravo riječ o tome da se ni o čemu ne radi, da je sve do toga da se nikakva promjena ne desi – u tome Butković ima pravo na negativan način: ljudi osjećaju želju za promjenom jedino u smislu da sve ostane isto, samo s jednom razlikom: da i oni malo budu pri kopanju!, i u tome je sav cinizam ove situacije: nitko ne osjeća potrebu nikakve društvene promjene, ali cijelo društvo (a to u Hrvatskoj znači: društvo u kutu) osjeća nepohodnost privatnih promjena već od ponedjeljka, kao kod alkoholičara ili pušača, jer, ovdje je život postao samo ružna navika, život je u Hrvatskoj porok – budući da je dakle cijeli posao budućega premijera i Vlade postići taj osnovni društveni dogovor građana oko statusa quo, treba i opet, kako bi se ta neugodna i stupidna istina zataškala, pronaći nekakav spektakularan antagonizam kojime bi se s bitnog pažnja preusmjerila na nebitno. Pri čemu, važno je kazati, u ovoj opsjeni zdušno, i čak znajući što radi – i opet dakle imamo pojma s prosvječenom ideologijom, čak štoviše ne samih ideologa nego i onih koji bi trebali biti objektom ideološke manipulacije, budući da ovdje svi znaju što čine, a ipak to čine - sudjeluje cjelokupno hrvatsko društvo! A ono je tradicionalno malograđansko: tipična društvena sredina, klajnbirgerska osrednjost oportunost, i, čemu se onda čuditi, šovenska isključivost: jasno je da moramo pronaći onaj element koji iz društva valja isključiti da bi se ono homogeniziralo, da bi postigli taj traženi dogovor, da bi uspostavili konačnu harmoniju i jednstvo suprotnosti svih društvenih snaga i odnosa, da bismo razriješili sve društvene probleme i proturječja – to je posao aktualne Propagande: to je cilj ovih javnih nastupa pronositelja gospodarskih panaceja i šećernih vodica, Polančeca, Čačića i Jurčića, to je svrha histerije oko Jurčića, u krajnjoj liniji, to stvaranje dojma da više nema političkih problema, nego preostaju samo otvorena pitanja gospodarskih strategija dosizanja traženog standarda! – i, dakle, u toj sveopćoj potrazi za mangupom u vlastitim redovima, metežnicima, onima koji kvare harmoniju i koje nužno valja odstraniti ne bi li se postiglo organsko jedinstvo društva, domovinski Hrvati po tko zna koji put odgovaraju fašistoidno: evo, krivi su i opet Drugi, eto, po treći put za redom (izbori 2000.-te, izbori 2003., i konačno ovi izbori) taj drugi je, nakon što više nažalost nema Srba jer je i srpsko pitanje tako riješeno, isključenjem naime, drugi je, jasno – Hercegovac!
U briljantnom eseju "Agrameri lete u nebo"* o navlastitom agramerskom fašizmu Boris Buden piše:"Iz korpusa hrvatskog građanstva istiskuje se jedna grupa ljudi na koju se projiciraju društvene negativnosti i koja tako demonizirana postaje simbolički simptom-uzročnik sveukupne društvene nesreće." Tu smo već dakle u poznatim okolnostima: nekoć Židovi, onda Srbi, danas su to Hercegovci. Hrvatska je u svojoj bosanskojugoslavenskoj fazi: vratite nam naše Srbe, citirat će Buden, uzmite si vaše Hercegovce. Da bi organsko jedinstvo bilo potpuno, valja izlučiti iz organizma taj hercegovački, strani virus.
U Hrvatskoj nije dovoljno biti lopov: nužno je biti hercegovački lopov! Recimo, Zagorac. Da bi demonizacija Zagorca bila potpuna, nije bilo dovoljno pronaći dragulje ili račune – bilo je neophodno etiketirati ga ne samo kao čovjeka Šuškovog klana, nego biološki – organski, velim ja vama! – kao Tuđmanovog faćuka! I to je onda ipso facto optužujuće! Tada je on po prirodi neprijatelj! Prepreka koju valja odstraniti. Otuda fašistoidnost.
Kada bi se danas pitali o čemu se zapravo na sljedećim izborima radi, što bi trebao biti temeljni spor HDZ-a i SDP-a, oko čega bi se trebalo sukobljavati, teško da bi itko znao odgovor, jer, već se dugo vremena provlači teza o moralnom niveliranju hrvatskih stranaka, tome da su svi jednaki u svojoj korumpiranosti i klijentelizmu, o izjednačavanju vrijednosnih ideoloških i svjetonazornih sustava koje u svojim programima deklariraju i zagovaraju te stranke, i, usred sveopće uravnilovke hrvatskog političkog prostora, javlja se potreba za barem nekakvim jasnim razlikovanjem, za nekim spasovnim antagonizmom, za nekim tko će biti objekt novog pokliča: Drž'te lopova!, u zemlji koja očito ne zna glasovati nego protesno, glasujući protiv, a nikako ne za nekoga ili nešto. Hrvati zaista ne znaju za što su: u temeljnim oblicima ljudske spozaje, ni prostorno no vremenski Hrvati se ne slažu za što su: prostorno, oko granica te Hrvatske, vremenski, oko njene povijesti; jedni su za Bleiburg, drugi za Jasenovac, jedni za Banovinsku, drugi za Avnojevsku Hrvatsku, svejedno, podjednako nesložni. Stoga bi bilo neophodno iznači fokus izvan te uznemirujuće slike općeg rasapa svih hrvatskih vrijednosti – činjenice su zapravo suprotne od onoga što se pokušava sugerirati: ne samo da političkih problema ima, nego je u Hrvatskoj sve problematično, počevši od samih temelja stvari: ovdje se nikada nitko nije dogovorio za što smo mi to zapravo, za koje to jedno, i ništa ovdje nije van diskusije, dapače, tek će se ta osnovna tema u diskusiju to snažnije i traumatičnije, kao potisnuta, javiti: ovdje je sporan Domovinski rat, ovdje je sporan cijeli utemeljiteljski državni vrh, ovdje je, konzekventno, sporna država sama, izgleda samim svojim postojanjem – i to se redovito i uhodano i oprobano traži i nalazi u figuri Ere s onog svijeta: u našem Vanzemljaku.
(...)


HDZ je u ovoj kampanji zlorabio razne državne institucije

Davor Butković 22.11.2007.

“A o če­mu su za­pra­vo ovi izbo­ri? upi­tao me je ­ovih da­na je­dan vi­so­ko­po­zi­ci­o­ni­ra­ni du­žno­snik ­OESS-a, isku­sni di­plo­mat s višego­diš­njim sta­žem u Hr­vat­skoj ko­ji je iz Be­ča došao u Za­greb ka­ko bi pra­tio i ana­li­zi­rao izbor­ni pro­ces. “Mi­slim, uo­pće se ne vi­di o če­mu stran­ke go­vo­re, kla­si­čna izbor­na pi­ta­nja kao da su ne­sta­la sa sce­ne...”, na­sta­vio se ču­di­ti.
Di­plo­mat ko­jeg ci­ti­ram, je­dan od svo­je­do­bno vr­lo utje­caj­nih eu­rop­skih am­ba­sa­do­ra u Za­gre­bu, vr­lo je br­zo shva­tio gla­vni pa­ra­doks izbor­ne kam­pa­nje 2007. go­di­ne.
S je­dne stra­ne, Hr­vat­ska je ­pred či­ta­vim ni­zom no­vih iza­zo­va, od ula­ska u NA­TO i EU, pre­ko la­ten­tne kri­ze u su­sjed­stvu do zna­čaj­nih eko­nom­skih pi­ta­nja te nu­žnih i bol­nih društve­nih re­for­mi.
S dru­ge stra­ne, ovo je mo­žda pr­va izbor­na kam­pa­nja u 17 go­di­na višestra­na­čkog su­sta­va ko­ja je pro­te­kla u go­to­vo isklju­či­vo ne­ga­ti­vnim to­no­vi­ma. Do­da­tan je pa­ra­doks to što se, uspr­kos to­me što su i SDP i HDZ vo­di­li pre­te­žno ne­ga­ti­vnu kam­pa­nju, ti­je­kom nje ni­je po­ja­vio ni­ti je­dan ozbi­ljan skan­dal.
Čak i u vri­je­me ka­da su me­di­ji bi­li pod ne­po­sre­dnom dr­ža­vnom kon­tro­lom i ka­da su kam­pa­nje bi­le mno­go više usmje­re­ne pre­ma bor­bi za po­li­ti­čke ide­je, a mno­go ma­nje pre­ma su­sta­vnom de­mo­ni­zi­ra­nju su­par­ni­ka, čak se i u to vri­je­me go­to­vo re­do­vi­to uo­či izbo­ra ot­kri­va­lo po­nešto ui­sti­nu va­žno i kom­pro­mi­tan­tno za su­di­o­ni­ke izbo­ra, po­put ne­pošte­nog na­či­na na ko­ji je obi­telj Fra­nje Tu­đma­na otku­pi­la ku­ću u Na­zo­ro­voj uli­ci u lje­to 1992. go­di­ne (Glo­bus je o to­me pi­sao tri tje­dna pri­je izbo­ra).
U ovo­go­dišnoj kam­pa­nji, me­đu­tim, ni­ti je­dna stra­na, da­kle, ni vo­de­će stran­ke, ali ni me­di­ji, ni­je pro­našla ni­je­dan bi­tan no­vi po­da­tak ko­ji bi suštin­ski kom­pro­mi­ti­rao bi­lo ko­jeg od su­di­o­ni­ka kam­pa­nje.
Ta­ko se ne­ga­ti­vna stra­na­čka kam­pa­nja pre­te­ži­to svo­di­la na ne­pri­mje­re­no, ali su­sta­vno po­na­vlja­nje ide­o­lo­gi­zi­ra­nih fra­za ko­ji­ma se po­kušava­lo dis­kva­li­fi­ci­ra­ti po­li­ti­čkog pro­ti­vni­ka. Na­da­lje, i HDZ-ova i SDP-ova kam­pa­nja za­pra­vo su upo­zo­ri­le na ne­ke od zna­čaj­nih pro­ble­ma s ko­ji­ma se dvi­je je­di­ne va­žne hr­vat­ske stran­ke su­sre­ću u izbor­nom vre­me­nu.
Ka­da je ri­ječ o Hr­vat­skoj de­mo­krat­skoj za­je­dni­ci, kam­pa­nja je evi­den­ti­ra­la tri nje­zi­na ve­li­ka pro­ble­ma. Pr­vo, oči­gle­dno ti­je­san ­ishod izbo­ra na­tje­rao je Ivu Sa­na­de­ra i HDZ da se po­vu­ku na pred­sa­na­de­rov­ske po­zi­ci­je. Hr­vat­ska de­mo­krat­ska za­je­dni­ca u svo­jem je po­kušaju mo­bi­li­zi­ra­nja baš ­svih bi­ra­ča ko­ji bi mo­gli ima­ti bi­lo što pro­tiv SDP-a pri­hva­ti­la zna­čaj­ne aspe­kte re­to­ri­ke ko­je se sam Sa­na­der bio odre­kao još u pret­ho­dnoj pre­di­zbor­noj kam­pa­nji.
Niko Kovač u spotu nosi dres hrvatske nogometne reprezentacije. Jedino je još pokojni Tuđman mislio da je reprezentacija njegovo ili HDZ-ovo privatno vlasništvo
Va­lja se na­da­ti da će se HDZ na­kon izbo­ra vra­ti­ti na po­lo­žaj umje­re­ne de­sne stran­ke jer ra­di­kal­no de­sna, ka­kvom se HDZ pri­ka­zu­je na po­je­di­nim izbor­nim sku­po­vi­ma, ne­ma što tra­ži­ti u vod­stvu ze­mlje ko­ja upra­vo tre­ba ući u Eu­rop­sku Uni­ju. Ivo Sa­na­der to­ga je ite­ka­ko svje­stan.
Ko­men­ta­tor Fe­ral Tri­bu­nea ispra­vno je uo­čio da ma­so­vna mo­bi­li­za­ci­ja ko­ju je HDZ pro­veo me­đu bi­ra­či­ma pri­je­ti po­no­vnom pre­tva­ra­nju te stran­ke iz de­fi­ni­ra­ne de­mo­krat­ske u po­li­ti­čki raz­mjer­no ne­ar­ti­ku­li­ra­ni ma­so­vni po­kret, što je HDZ za­pra­vo i bio ve­ćim di­je­lom Tu­đma­no­ve vla­da­vi­ne.
Dru­gi HDZ-ov pro­blem ­jest je­zik kam­pa­nje ko­ji je je­dno­sta­vno ne­do­pu­stiv u ci­vi­li­zi­ra­nom po­li­ti­čkom ko­mu­ni­ci­ra­nju: nje­go­vi čel­ni­ci ne smi­ju svo­je po­li­ti­čke su­par­ni­ke kva­li­fi­ci­ra­ti kao na­ci­o­nal­ne ne­pri­ja­te­lje, ni­ti u izbor­noj kam­pa­nji, ni­ti bi­lo ka­da i bi­lo ­gdje dru­gdje.
HDZ kao vla­da­ju­ća stran­ka sno­si naj­ve­ću odgo­vor­nost za ele­men­tar­no snošlji­vu ra­zi­nu po­li­ti­čkog go­vo­ra u Hr­vat­skoj.
Tre­ći gla­vni HDZ-ov pro­blem u ovo­go­diš­njoj kam­pa­nji ­jest zlo­po­ra­ba ra­zli­či­tih dr­ža­vnih in­sti­tu­ci­ja ko­ja nas nu­žno pod­sje­ća na Tu­đma­no­vo ra­zdo­blje.
Pod ti­me ne mi­sli­mo sa­mo na ­spot sa Sa­na­de­ro­vim dr­ža­vnim pro­to­ko­lom, za ko­ji je Eti­čko po­vje­ren­stvo ispra­vno ustvr­di­lo da se ni­je ­smio ko­ri­sti­ti u kam­pa­nji. Ovdje mno­go više mi­sli­mo na či­nje­ni­cu da Ni­ko Ko­vač no­si ­dres hr­vat­ske no­go­me­tne re­pre­zen­ta­ci­je dok re­kla­mi­ra HDZ. Je­di­no je još po­koj­ni Fra­njo Tu­đman mi­slio da je no­go­me­tna re­pre­zen­ta­ci­ja nje­go­vo ili HDZ-ovo pri­va­tno vla­sništvo.
Ek­sces s Di­na­mo­vim ogla­som po­tpo­re HDZ-u je­dna­ko je tu­đma­nov­ski kao i no­vin­ski ­oglas Ni­ke Ko­va­ča (u TV spo­tu Ko­vač ni­je u re­pre­zen­ta­ti­vnom dre­su), ali Di­na­mov je ­oglas po­li­ti­čki mno­go kom­pli­ci­ra­ni­ji: s je­dne stra­ne, on ne­su­mnji­vo šte­ti Sa­na­de­ru jer ga an­ta­gon­zi­ra i pre­ma Di­na­mo­vim i pre­ma Haj­du­ko­vim na­vi­ja­či­ma, a s dru­ge šte­ti i SDP-u jer ­klub Mi­la­na Ban­di­ća po­dr­ža­va Hr­vat­sku de­mo­krat­sku za­je­dni­cu.
SDP-ovi pro­ble­mi u ovo­go­diš­njoj su kam­pa­nji još po­nešto du­blji od pro­ble­ma Hr­vat­ske de­mo­krat­ske za­je­dni­ce. Kao pr­vo, So­ci­jal­de­mo­krat­ska par­ti­ja u kam­pa­nju je ušla go­to­vo bez ika­kvog sa­dr­ža­ja. Ui­sti­nu je ne­ja­sno za ko­je su se po­li­ti­ke za­la­ga­li SDP-ovi čel­ni­ci na pre­di­zbor­nim sku­po­vi­ma, u TV spo­to­vi­ma, na jum­bo pla­ka­ti­ma i u no­vin­skim ogla­si­ma.
Po­ru­ke po­put “Lju­di su sna­ga” zvu­če zgo­dno, ali ne go­vo­re ništa o po­li­ti­čkim rješenji­ma.?Je­di­na kon­kre­tna po­li­ti­čka po­ru­ka ci­je­le SDP-ove kam­pa­nje ­jest “Odlu­či­mo u Hr­vat­skoj”. Tom se pa­ro­lom ja­sno ka­že ka­ko di­ja­spo­ra ne bi tre­ba­la gla­so­va­ti, što je ko­re­ktan i kon­kre­tan po­li­ti­čki ­stav. Me­đu­tim, taj ­stav ne mo­že bi­ti gla­vno pi­ta­nje par­la­men­tar­nih izbo­ra.
Osim to­ga, Ra­ča­no­va, da­kle SDP-ova vla­da, ni­je ni po­kušala uki­nu­ti pra­vo gla­sa di­ja­spo­ri, a Mi­la­no­vić se, lo­gi­čno, pred­sta­vlja kao Ra­ča­nov slje­dbe­nik. U SDP-­ovoj se kam­pa­nji baš ni­gdje ni­je vi­dio nji­hov go­spo­dar­ski pro­gram Če­ti­ri pu­ta če­ti­ri. Kao dru­go, po­sve je ne­o­bi­čno da je iz kam­pa­nje već po­sli­je pr­vog tje­dna išče­znuo au­tor pro­gra­ma i SDP-ov kan­di­dat za pre­mi­je­ra Lju­bo Jur­čić.
Jur­či­će­vi su pla­ka­ti do­slo­vno ne­sta­li s grad­skih uli­ca, Jur­čić ni­gdje ne da­je ni­ka­kve izja­ve, a ni­tko dru­gi u SDP-u ne go­vo­ri o stra­na­čkom go­spo­dar­skom pro­gra­mu kao o gla­vnoj izbor­noj te­mi.
Ako je Lju­bo Jur­čić i da­lje SDP-ov kan­di­dat za pre­mi­je­ra, on ne bi ­smio bi­ti isklju­čen iz kam­pa­nje, i za­to što bi­ra­či ima­ju pra­vo vi­dje­ti i ču­ti svo­jeg even­tu­al­nog bu­du­ćeg pred­sje­dni­ka Vla­de. Ako, pak, Lju­bo Jur­čić više ni­je SDP-ov kan­di­dat za pre­mi­je­ra, to se mo­ra ja­sno re­ći pri­je izbo­ra. U sva­kom slu­ča­ju, pre­mi­jer­ski se kan­di­dat ne smi­je skri­va­ti u izbor­noj kam­pa­nji jer to stra­ho­vi­to na­rušava vje­ro­do­stoj­nost stran­ke.
Debakl sa spotom s lažnom kumicom samo je vrhunac netipične nespretnosti ljudi koji su pokojnom Račanu bili priredili jednu izvrsnu i jednu solidnu kampanju
Tre­će, sa­da je već sa­svim oči­gle­dno da se gla­vna stra­te­gi­ja Zo­ra­na Mi­la­no­vi­ća svo­di­la na de­mon­ta­žu Sa­na­de­ro­va au­to­ri­te­ta.
Mi­la­no­vić po­kušava do­bi­ti izbo­re su­sta­vno vri­je­đa­ju­ći Sa­na­de­ra, što mo­že bi­ti le­gi­ti­mno. Me­đu­tim, Mi­la­no­vi­će­va me­to­da be­zu­vje­tne kom­pro­mi­ta­ci­je po­li­ti­čkog pro­ti­vni­ka u kon­kre­tnom slu­ča­ju pa­da na dvi­je ra­zi­ne.
Na je­dnoj ra­zi­ni, ra­di se o po­grešnom izbo­ru ri­je­či; Mi­la­no­vić je Sa­na­de­ra, su­de­ći pre­ma no­vin­skim iz­vješta­ji­ma, uspo­re­dio sa Slo­bo­da­nom Mi­loševi­ćem i s Kim il Sun­gom te su­ge­ri­rao, ma­kar i u pa­ro­dij­skom kon­tek­stu, da bi Sa­na­der mo­gao ima­ti nešto s tr­go­vi­nom ko­ka­i­nom.
Sve su ta­kve i sli­čne izja­ve to­li­ko ne­vje­ro­do­stoj­ne, da od SDP-a mo­gu ra­stje­ra­ti bi­ra­če cen­tra ko­ji ni­su fa­na­ti­zi­ra­ni pro­tu­ha­de­ze­ov­ci.
A oni­ma ko­ji je­su fa­na­ti­zi­ra­ni pro­tu­ha­de­ze­ov­ci ta­kve izja­ve uo­pće ne tre­ba­ju. Oni će io­na­ko gla­so­va­ti za SDP ili ne­ku dru­gu li­je­vu stran­ku.
Mi­la­no­vić je, da­kle, u svo­joj akci­ji kom­pro­mi­ti­ra­nja Ive Sa­na­de­ra pro­mašio cilj­nu gru­pu unu­tar bi­ra­čkog ti­je­la.
Na dru­goj je ra­zi­ni ta­kva akci­ja šte­tna za SDP jer je Mi­la­no­vi­ća osta­vi­la sa­mog: ne mo­že se oče­ki­va­ti da Ton­či Vu­jić, To­ni­no Pi­cu­la, pa čak ni Slav­ko Li­nić, sku­pa s Mi­la­no­vi­ćem po­na­vlja­ju da je Sa­na­der sli­čan Mi­loševi­ću ili da su Sa­na­de­ro­vi sa­to­vi gla­vni dr­ža­vni pro­blem. Mi­la­no­vi­će­va po­ma­lo he­ro­strat­ska kam­pa­nja uči­ni­la je od šefa stran­ke ko­ja se po­zi­va na tim so­lo igra­ča ko­ji vo­di že­stok rat bez ika­kve or­ga­ni­zi­ra­ni­je tim­ske ­podrške.
I če­tvr­to, SDP ni­ka­da ni­je ­imao blje­đu re­kla­mnu kam­pa­nju. Ovo­go­dišnja SDP-ova kam­pa­nja ne sa­mo da je pra­zna na ra­zi­ni po­li­ti­čkih po­ru­ka (­osim ge­sla “Odlu­či­mo u Hr­vat­skoj”), ne­go je i te­hni­čki šlam­pa­vo re­a­li­zi­ra­na: ne iza­zi­va ni­ka­kvu ­strast i po­let, što bi se, valj­da, tre­ba­lo oče­ki­va­ti od kan­di­da­ta za pre­u­zi­ma­nje vla­sti.
De­bakl s vi­de­o­spo­tom s la­žnom ku­mi­com, ­zbog ko­jeg bi ­onaj tko je to smi­slio i odo­brio ­odmah mo­rao do­bi­ti ­otkaz, sa­mo je vr­hu­nac ne­ti­pi­čne ne­spre­tno­sti lju­di ko­ji su po­koj­nom Ra­ča­nu bi­li pri­re­di­li je­dnu izvr­snu i je­dnu sa­svim so­li­dnu kam­pa­nju.
Sve to ­ipak ne zna­či da SDP ne­će po­bi­je­di­ti na izbo­ri­ma. Bi­ra­čko je ti­je­lo to­li­ko po­di­je­lje­no, da So­ci­jal­de­mo­kra­ti, uspr­kos ­svim greška­ma ko­je su po­či­ni­li (ali i za­hva­lju­ju­ći HDZ-­ovim sli­čno teškim po­greška­ma), još ima­ju šan­se da po­bi­je­de. Te su šan­se zna­tno ma­nje ne­go pri­je dva mje­se­ca, ali i da­lje ni­su ne­re­al­ne.
Na­kon ne­djelj­nih izbo­ra Hr­vat­ska ula­zi u uzbu­dlji­vo i in­spi­ra­ti­vno ra­zdo­blje no­vih iza­zo­va.
Hr­vat­ska će u man­da­tu idu­će vla­de sa­svim si­gur­no ući u NA­TO, vr­lo vje­ro­ja­tno i u Eu­rop­sku Uni­ju, u našoj će re­gi­ji do­ći do po­ten­ci­jal­no dra­ma­ti­čnih po­li­ti­čkih ra­sple­ta ve­za­nih uz osa­mo­sta­lje­nje Ko­so­va i uz kri­zu u Bo­sni, a u našoj će se ze­mlji mo­ra­ti pro­ve­sti više du­bo­kih re­for­mi - od pra­vo­su­dne do ­onih ko­je ula­ze u na­jo­sje­tlji­vi­je so­ci­jal­ne sfe­re - ka­ko bi dr­ža­va mo­gla efi­ka­sni­je fun­kci­o­ni­ra­ti.
Ža­lo­sno je što kam­pa­nja ko­ju vo­de ­obje gla­vne stran­ke uka­zu­je na to da su i HDZ i SDP za­sad ­ispod ra­zi­ne iza­zo­va vre­me­na.