Potok42

četvrtak, 16.05.2024.

koridor

trajem u uskom koridoru koji je uspostavila tišina.
s obje strane tog tijesnog prolaza naslućujem vrevu
u uniformama mažoretkinja, vojnika, vatrogasaca...
Ustvari znam, jer i ja sam bio od odjevenog žagora.

tišina koju prekidaju uzdasi od bolova i melankolije
ima nadčulnu snagu nezadržive grobljanske konačnosti.
a nije bilo davno kada smo se doselili u prazne stanove;
bučale su bušilice, udarci čekića protiv kojih čavli nisu
imali šanse. djeca su odrasla i otišla. vraćaju se kao gosti.

ostadosmo sami u prostoru koji smo pretvorili u golemi sef
za krivotvorene dragulje nade, u praznu čekaonicu za bodrost,
u blogerski sajam sa štandovima krcatim komentarima
nalik na nedovršene figurice od nestvrdnute, bezoblične gline.