ODLOMAK ROMANA 'BELE RUŽE ZA MRTVU DAMU'' - DAJANA DIVERNO

Pusta tišina ispunjavala je tu prostoriju i činilo se da se ne čuje ništa. Sem buke s ulice, nalik nečemu što je daleko, nepoznato, poput podvodnog sveta koji se samo naslućuje.
Sat je otkucavao devet uveče, i nekoliko dugih, predugih trenutaka pogled mu je bio uperen u te kazaljke. Juče u ovo vreme je bio na drugom mestu, veseo, sreća i bezbrižan.. I danas je mislio da bude na posve drugom mestu, a ne ovde gde je sedeo već sat vremena, zagledan u stol na kom nije bilo ništa, tu sivu, metalnu površinu, ponešto iskrzlu na sredini, i kao da je neko (šestarom ili nekim sličnim oštrim predmetom; ili iglom) pokušavao da se potpiše, mada je to sad delovalo poput brljotine.
Opet pogled na sat i neka neizvesnost koja ga je ispunjavala. Zagledao se u staklo s strane, znajući da ga posmatraju.
Utonuo je u misli o svemu tome, o njoj, u periodu dok je bila živa, dok je bila ovde, vesela, nasmejana, a taj lik se mešao s nečim što nije znao kako bi ocenio, kao da su trenuci same sahrane uporno dolazili u njegove misli i on bi opet video samo cveće na kovčegu, prvu lopatu zemlje na sanduku i potom zakopan i uređen grob, s zelenim, pokošenim travnjakom naokolo...
Čuo je da se vrata otvaraju i znao je da će ga opet ispitati.. Ima li smisla da po deseti put svakako ponovi da nije kriv za njenu smrt?