AnaM

Ne volim da čekam, ne volim pa to ti je. Tačnost je moja mana, jer uvek stignem prva.
Naručujem neke stvari.
-Kad mogu da dodjem??
-Ostavite broj telefona, biće brzo gotovo.
-Daću vam i fiksni i mobilni.
-Dovoljno je mobilni, poslaću vam poruku za desetak minuta da je gotovo.
Čekam devet minuta, a onda počnem da piljim u mobitel…
Deset minuta. Ništa.
Čekam još pet minuta, ono akademskih 15 više nije moderno. Ništa.
Čekam pola sata.
Da li da zovem??
Neću, završava. Sada će me pozvati.
Pomeram plan koji sam imala za kasnije. Čekam.
Tresem mobitel, pipkam ga i proveravam. Možda nisam čula kad je stigla poruka. Stavljam ga na najjače, na drmusanje i da ima postavila bih i trubu. Ne reaguje.
Da nisam nešto pokvarila i sad ne čujem ništa. Ponovo proveravam. U medjuvremenu mi stižu neke poruke, brišem. Joj, da nisam pobrisala ovu što čekam??
Sad ću je pozvati.
Zvoni, ne javlja se. Zovem fiksnim. Ništa.
Zovem ponovo mobilnim, isključen broj javlja mi neki antipatičan ženski glas.
Sat. Dva sata.
Iznervirana počnem mahati krpom kroz kuću, brišem prašinu, i obaram neku glupu čašu koja se nalazi na putu. Brišem pod, kupim staklo, osluškujem. Ništa
Zovem već besna kao puška. Videće ona svog Boška Boškovića. Ništa.
Satima kasnije. Zovem. Ništa.
Kasno posle podne na rubu živaca, bacam ćuteći telefon, grdim tehniku i odlazim vlastitim nogama proveriti da li je gotovo.U radnji me čeka vlasnica
-Gde ste vi?? Velika je gužva, ali vaše je gotovo. Što niste došli??
Okrećem se, gledam po radnji, kod nje nikoga, samo njeno začuđeno lice što nisam došla ranije.
Da li neko zna kakva je kazna ako nekoga pridaviš??