AnaM

Ljubav je ljubav. Čas je tu čas je negde odskitala.
Treba se truditi dobro je prikačiti za sebe i ne puštati.
Pokušava se na razne načine.
Brak je dosta čvrsta veza, ali onaj zlatni prstenčić mi ne deluje previše jako.
Pesnici će reći ljubav se zadobije i čuva ljubavlju. Rotkve strugane, nije to vreća iz koje vadiš i trpaš natrag.
Treba tu i nešto konkretno.
Ima i materjalnih ljubavi. One su kao čelik, dok se ne potroši iz kese…

Neke stvari mi nisu jasne.
1. Zašto se ne sme staviti mlako, ni slučajno vruće, jelo u frižider. Šta će mu se desiti??. Poješće ga frižider dok je toplo??

2. Kad se nešto muti mora se u pravcu skazaljka na satu mešati. Ako se pravi lek, onda se radi suprotno od pravca (u protivnom padaš na ispitu kao zrela kruška u jesen). Šta se desi ako mutiš malo levo malo desno?? Sve se razmuti na sastojke ili ne dobiješ lek koji si hteo?? I šta sad kad je digitalizacija stupila na snagu. Menjaju li se pravila??

3. Muška beba dobije plavu kapicu curica roza. Ako se stavi obratno, da li bebe menjaju pol??

Idem staviti vreli tanjur u frižider, zamutiti jaja levo desno, pa šta bude…
Rezultat očekujem po hitnom postupku.

Doba dana promenljivog vremena. Zavisno u koju vrstu ptica spadate jer postoje sove i vrapci, ili tako nešto već. One sove pošteno se protežu ujutro po krevetu dok one druge se dižu u cik zore i skakuću po kući, internetu ili već gde.
Ne znam gde spadam, ali meni je rano jutro, kad se budim, devet sati. Veselo pijem kavicu, vrtim se po kupatilu i tako to… Neki put skačem iz kreveta rano, ako putujem ili se dešava neka katastrofa. Bez obzira kad počnem skakati po kući, do devet sve radim kroz poluzatvorene kapke. Imam, srećom, u glavi sat, pa nije problem ustajanje, nego funkcionisanje ujutro.
Jutros je bilo jedno takvo jutro. Budim se, i zatvorenih očiju prskam jednim prstom lice, to je tuširanje. Oblačim što prvo padne pod ruku. Šminka ujutro nije potrebna jer bi se moglo dogoditi da krejonom za oči namažem usta, a lak za kosu upotrebim kao dezodorans…nezgodno. Izlazim pre sunca, a možda je ono i izašlo, videću kad otvorim oči. Korakom zombija ulazim u prodavnicu. Zombi kasirka mi trpa u vrećicu nešto…valjda sam to htela kupiti ali ne znam.

Elem, belem, bum... zbog te svoje mane-osobine ne poznam grad koji postoji zorom. Krenula sam u nabavke u sedam sati (umesto u deset, jedanest). Srećem neke nepoznate ljude koji se čudno ponašaju. Svi negde jure, užurbano kupuju, na kasi nema onog ćaskanja sa kasirkom o pobuni buha na Himelajima i drugim važnim stvarima kao gde danas ima akcija, ko je prešao u koju partiju i da li će se najzad ispuniti prognozirano vreme.
Nema onog pipkanja kruha i prevrtanja kifla i kajzerica koje su svežije iako su sve bile u istom plehu. Ovi čudaci grabe prvi komad i negde jure. Zapanjilo me je da oni znaju i red vožnje autobusa gradskog prevoza. Uvek sam mislila da ti busevi nailaze stihiski, jer kad ja čekam obično ih nema, a onda dolaze u parovima.
Ujutro nema novina na svakom kiosku, i tu ima neki red vožnje.
Vraćam se kući i lift čuči na prizemlju. Niko ne klati vrata i priča susjedu najnovije tračeve zgrade. Čudan grad, nestaje oko devet sati i tad stupa na snagu vladavina mog grada, klaj klaj… Pokušavam da odjurim na prvi kat, ali nešto noge polako idu, pojurile su tek kad sam došla do vrata u stilu konja koji dolazi sa terena pa oseti miris svoje štale…
Blaženo ulazim u stan, krevetić me zove na pet minuta. Biti li’ ne biti pitanje je sad. Ma, gde žurim, bacam krpe sa sebe i uronjavam u toplinu posteljine…
Jedan novi dan počinje…

Oznake: jutro, budjenje, spavanje

Albi, što ti je u vreći??
Da li će biti snega za Božić??

Ne volim da čekam, ne volim pa to ti je. Tačnost je moja mana, jer uvek stignem prva.
Naručujem neke stvari.
-Kad mogu da dodjem??
-Ostavite broj telefona, biće brzo gotovo.
-Daću vam i fiksni i mobilni.
-Dovoljno je mobilni, poslaću vam poruku za desetak minuta da je gotovo.
Čekam devet minuta, a onda počnem da piljim u mobitel…
Deset minuta. Ništa.
Čekam još pet minuta, ono akademskih 15 više nije moderno. Ništa.
Čekam pola sata.
Da li da zovem??
Neću, završava. Sada će me pozvati.
Pomeram plan koji sam imala za kasnije. Čekam.
Tresem mobitel, pipkam ga i proveravam. Možda nisam čula kad je stigla poruka. Stavljam ga na najjače, na drmusanje i da ima postavila bih i trubu. Ne reaguje.
Da nisam nešto pokvarila i sad ne čujem ništa. Ponovo proveravam. U medjuvremenu mi stižu neke poruke, brišem. Joj, da nisam pobrisala ovu što čekam??
Sad ću je pozvati.
Zvoni, ne javlja se. Zovem fiksnim. Ništa.
Zovem ponovo mobilnim, isključen broj javlja mi neki antipatičan ženski glas.
Sat. Dva sata.
Iznervirana počnem mahati krpom kroz kuću, brišem prašinu, i obaram neku glupu čašu koja se nalazi na putu. Brišem pod, kupim staklo, osluškujem. Ništa
Zovem već besna kao puška. Videće ona svog Boška Boškovića. Ništa.
Satima kasnije. Zovem. Ništa.
Kasno posle podne na rubu živaca, bacam ćuteći telefon, grdim tehniku i odlazim vlastitim nogama proveriti da li je gotovo.U radnji me čeka vlasnica
-Gde ste vi?? Velika je gužva, ali vaše je gotovo. Što niste došli??
Okrećem se, gledam po radnji, kod nje nikoga, samo njeno začuđeno lice što nisam došla ranije.
Da li neko zna kakva je kazna ako nekoga pridaviš??

Jedna slika kaže više od hiljadu reči...

Tri slike, matematički izračunato, 3 000 reči. Ma, ko bi čitao toliki post??

Hiljadu?? Na um mi pada samo, nemam ništa za ručak

Nekad sam tajno pisla Božić Bati jer je bio zabranjen. Očito je mnogo opasna ličnost kad je ulazio preko krova kroz dimnjak. Tek kad sam videla kamin u nekom filmu, jasno mi je kako je nekima dolazio, a nekima nije. Kako mi nismo imali kamin, spadala sam u one nekima nije. Ispod neke grančice bora stavio mi je ipak dar. Ili je grančica bila premalena ili moje želje prevelike, tek uvek sam dobila nešto korisno za oblačenje. Šaputala sam noću u jastuk da želim igračke. U najboljem slučaju dobila bih knjigu na jeziku koji učim, da vežbam. Nisam nezahvalna, ali slikam mu se u dar.
Onda se pojavio deda Mraz. Gde je bio sve godine nije mi jasno jer nije bio mlad, nego deda sa sedom kosom i bradom, obično od vate i cerekao se noseći neku torbu. Uzbudjena sam u Lisinskom čekala dar. Ovaj će mi dati kolica sa lutkom ili tračnice i vlak. Drhtala sam od nestrpljenja kad sam stala pred njega.
-Mala je gost, nije iz našeg preduzeća. Čulo se u pozadini.
Oči su mi iskrile,napeto sam iščekivala, ali deda Mraz je zauvijek raskinuo našu ljubav darujući mi klovna. Gledala sam u onog krpenog klovna, bor pun paketića, i u sebi prebirala zašto sam bila tako zločesta. Kasnije u životu sam često umesto zlatne jabuke dobila klovna, ali to je druga priča.

Neću biti dida Blog.
Ja sam mačor i jurim mačke, a ne blogere


Posle kilometarskog uvoda koji je većina na moju sreću preskočila pišem ti strašni, opasni dida Blogu.
Ti si sigurno dida jer imaš puno dece, valjda je bar jedno poranilo i zakačilo nekog potomka. Zbog lošeg iskustva sa ostalim Božično-Novogodišnjim darovateljima, od tebe ne tražim ništa.
Želim ti ono klasično u Novoj, zdravlje, jer vidim nešto si poboljevao ove godine. Još uvek ne mogu do tebe nego preko Mozile. Savetovali mi da pobrišem neke kolačiće da ti lakše dodjem. Kolače, posebno ako su krem šnite bih pojela, ali to u mom kompjuteru nema. Šta treba pritisnuti da iskoči čokoladna torta ili krem šnita svi mudro kriju.
Zamišljam te kao veliki bor sa granama na koje su okačeni blogeri. Na debljim granama su blogeri koji su tu sto godina. Ne znam kakva je to sreća biti vremešan bloger, možda i jeste, ali volim više mlado pa ludo.Ti matorci znaju sve blogerske tajne. To je valjda dobro i važno.
Posebno su okačeni oni sa po tri četiri bloga, kao zaslužni članovi. Nije im lako, debele im grane, pa su nosioci drveta i teškoća bloga. Sirotani moraju se izboriti sa tolikim likovima, a ne pobrkati ih. Probala ja jednom i napravila takav karambol da se nije znalo ni ko je koji nik ni koje su mu šifre.
Na vrhu bora je, zavisno od viđenja, ili zvezda ili šiljak. Čini mi se da ti imaš dobar vrh na koji se svaki čas neko nabode, a da o tome nije ni sanjao.
Treba to održavati, paziti i maziti, jer su blogeri čudna bića, za čas se uskomprndače. Kažu da iza svakog nika stoji čovek od krvi i mesa, ali ja to ne verujem. Posle kratkog vremena svi počnu ličiti na svoj nik, kao što gospodar liči na svog psa.
Dida Blog, neka ti Nova godina donese puno blogerića sa još više postova.
Neka ti ono gde se svi podaci strpaju, bude ispravno, zasićeno komentarima dobrim i lošim, pametnim i glupim.
Neka ti elektroni budu zdravi, a želim ti da celi svet dolazi i dalje kod tebe i donese puno dolarića, genijalčića i svih tandrmoljaka koje želiš.
Onu glupu rečenicu, želim tebi što i sebi, sam izbacila.
Bio ti meni živ i zdrav
Voli te tvoj mecabg

Oznake: Djed Božićnjak, deda mraz, dida blog

Važna sam u vašem životu, priznali to ili ne.
Drugačiji bi vam život bio bez mene.
Imam ogromnu familiju, praktično skoro po celom se svetu nalazimo.
U svaku kuću ulazimo, nastanimo se i postanemo deo njihove svakodnevnice. Priznajem, ima nekih kuća gde nas nema, ali to su ili neki čudaci, ili neke ustanove.
Plemenita sam porekla, još od doba dvora. Lujevi su me obožavali, a i ostale dinastije nisu mogle bez mene. Očito sam plave krvi, mada se to ne vidi jer ni najsiromašniji ni najbogatiji, ma što to značilo ne mogu bez mene.
Bebence pre nego prohoda na mene se oslanja, i prvi osmeh na licu roditelja je baš ta poza , ja i bebence sa nesigurnim nožicama.
Posle to i nije više tako slatko uvek. Sećam se u miru sam meditirala pored prozora, gledala more koje se peni, valove i tras bum. Dva klinca, pravi hahari, uleteše u sobu sa nekim čudnim kapama, konopcima i pištoljem. Prevrnuše me grubo na pod, zajašiše i počeš da urliču. Vezali su konopac, mahali oružjem, a ja sam se bojala da će me polomiti. Srećom njihova mama uleti u sobu. Mislila sam zavešće red, a ona uzela mobitel i slikala nas. No, svašta sam si pomislila, ali kad sam videla koliko sam lajkova dobila na fejsbuku, bila sam zadovoljna.
Ne volim ni birtije, i tu znaju da se potuku oko mene, bolje reći samnom, pa često izadjem iz tog okršaja zauvek ranjena.
Ima i veselih momenata.
Moja sestična kaže da se nagledala golišavih ženskica, a bome i muškića kojima nešto fali pa ne znaju objasniti šta, samo se okreću, neugodno im. Naravno, ona je u ordinaciji nekog čuvenog doktora, ginekologa, a vrata pored je ambulanta muškog ginekologa, ne znam kako se on zove. Sve joj se zavrti od njihovih priča.
I na kraju,ali ne manje interesantno, za pogadjanje, ja sam san svakog političara. Mene oni žele po svaku cenu. Bore se za mene, na poštene (dešava se) i one druge načine. Zaklinju se i obećavaju sve, samo da me se dočepaju. Ha, kad me se dočepaju, ulaze u zlatan začarani krug. Nikad, baš nikad više niti žele niti mogu da me ostave.
Naravno, ja sam samo stolica.
Ko je pogodio, pogodio, ko nije više sreće u sledećoj sinki priči.

Oznake: Sinki priča

Zgodan sam, zar ne??
Tek da vidite ovoga što ga vučem na povodcu...

Više, meni simpatičnih osoba, na blogu napisalo je da predjem u vegetarijance.
Poslušati ili ne, pitanje je sad.
Ček’’ ček’’ da vidim šta je to uopšte vegetarijanac. Da ne bude posle, nisam znala. Kao svaka savremena mlada žena, poenta je na ono mlada, guglujem ti ja te vegetarijance. Iskočiše sto vrsta, ni duge postove ne čitam. Što ne jedu dest vrsta, što jedu ne nadjoh.
Skratim ja na vegane.
Ljudi moji, ti ne jedu, asimilišu (to je onaj tandrmoljak koji biljka uzme od sunca za svoju zelenu boju,koja joj je što je nama krv, uprošteno rečeno). Vegani su neki fini ljudi, a ne ubojice kao ja. Rastužim se dus dibidus. Pročitam da oni se i ne oblače u robu životinjskog porekla. To mi nije problem, dok je meni Kineza i sintetike, veganuša sam na kvadrat.
Vagnula sam za i protiv.
Bilo je poena na obe strane, posebno kad je zdravlje u pitanju i donesoh odluku koja će ako ne promjeniti mi život, kuhanje u svakom slučaju. Pokušaću biti pravi vegano -vegeterijanac, pa što bude.
Ja počela kako je red sa postom.
Kako ja zamišljam post po veganima.
Slika kaže više nego reči. Moj prvi vegan ručak sa salatom

Mislila sam da me moda više ne interesira, više gledam da je praktično.
Žensko je žensko, odmah vidiš kad je nešto drugačije.
Sedim ja tako u gradskom prevozu,zamislila se duboko, onako do dna bunara. Ispod oka vidim neke ženske noge u tesnim trapericama, ali ono baš, baš. Preterala, kako je nije stid. I zaboravljam kako sam ja oblačila traperice ležeći na kauču, noge u pozi sveća, i tresem se da upadnem sva u njih.
Ona vrcka čas napred, čas otraga, kao nestabilna u vožnji.
Pored mene torba okrenuta od putnika da ne smetam.
Ženskica se sva umotala u šal, vitla oko mog nosa. Gledam da joj nije to onaj verski pa da još napravim neki medjunarodni incident ako je izgrdim.
Od tolikog sveta, nabila na moju torbu, prebacila šal preko drške i gleda kroz prozor.One rese me udaraju po glavi, čupaju kosu, a ja ćutim, dobrica sam, pa to ti je. Računam pomeriće se pa da se ne svadjam . Niko živ više ne nosi te poncho šalove, i baš joj i boja ne paše sa ostalom garderobom. Ma, šta me briga.
Autobus klacka dalje.

Pasonje izgleda znaju strane jezike
Da li ovde piše čuvaj se psa koji se penje na drvo
Ili
Pas se boji mačke na drvetu??
Moram se upisati na kurs engleskog.

Oznake: pas, mačka, drvo

On i ona
Stigao je kišnog blatnjavog dana. Zabezeknuto je gledao koke, nigde poštene purice videti. Mala koka je osetila njegovu nesigurnost i odmah ga počela verno pratiti i objašnjavati ko je ko.
Na prvi pogled nije mu se svidelo.
Nigde njegovih.Nema se sa kime ni potući.

Ćurko dugo nije videla nikoga svoje vrste, pa je već mislila da je jedina na svetu.
Koke je nisu primale u svoje društvo, a i petlići su zazirali od njenog oštrog kljuna. Bila je moderna purica, planirana da na Božić bude pozvana kao glavni učesnik, a onda su je izabrali za ljubimca i ostavili samu.
Sve više je bila usamljena i tužna lutala vrtom kad bi ju pustili. A sad ovaj seljačić, došao ko zna od kud, mlad,zgodan.

Prvo se pravila nezainteresovana. Ipak je ona nešto naročito, posebno gajena i pažena, a on stara domaća rasa.

On je pokušao objasniti svoju ulogu na ovom svetu. Ona je pobegla. Malo ga je kljucnula, ali ubrzo su našli zajedničke teme, a i travu…

Šta će biti dalje, videće se. Božić će čekati zajedno, ali na na stolu…

Želim im potomstvo. Neće biti lako, a li nikad se ne zna. Možda to bude samo još jedna maštarija i bajka.

Oznake: purica, puran, silikonka

Kompleks inferiorosti…
Veliki savet, mala pomoć…
Ako imate manji kompleks inferiornosti, udjite u prvu prodavnicu odeće i pustite prodavačicu da se divi vašem manekenskom stasu, tenu uz koji svaka boja paše. Nije kratko, nego imate tako lepe noge da je šteta ih skrivati, a dekolte nije do pupka, nego pikantno popunjene ženskice imaju što za pokazivati.

Nije vam dosta??
Za jači kompleks, idite na neku mrežu, one za ribolov su najbolje,možete upecti nekoga soma. Možete i na društvene. Uzmite bilo koju svoju sliku, isfotošopirajte je, ali nije obavezno. Posle deset minuta pogledajte stanje na svom statusu. One lajkove zanemarite, i bacite se na čitanje komentara. Koje lepote, koje divote…. Nema miss Univerzice ili Miss bilo koje vrste i lepote koja će dobiti toliko komplimenata.
Ako je slika fotošopirana to je kraj.
Ako je realna druga faza je pogledati u inbox, izboksovaće vas pošta ili kako se modernije kaže mejlovi, sa svih strana sveta. Sve neki lepi, uspešni, bogati, a sami, eventualno sa psom ili vrtom punim cveća. Žele se sa vama upoznati. Prepuštam vas maštanju…

Za kraj, ali ne manje važno, nikako, baš nikako, ne smete pogledati u neoprano sudje, neispeglan veš, neskuvan ručak, ali, od svega najgore, pogledati se u ogledalo i to ono veliko gde se vidite od glave do pete. Gledanje u ogledalo izuzetno može biti odobreno ako nosite naočale…naravno pre gledanja ih skinuti.

Selo idilično, kao sa razglednice.
To belo čudo je zabezeknulo piliće, Ćurka naljutilo, a Albi ne može da postigne koliko mačaka sad oko njega. Najzad je došlo njegovo niko ga ne vidi, lovi u mutnom, pardon, belom.
U gradu haos.
U soliterima uobičajena atmosfera.
Susjed koji je postao neka značajna funkcija u zgradi, nešto poput premijera u državi istakao naredbu, svi na čišćenje snega. Ne sme ostati ni mrvica na asfaltu. Pahuljice ga ne bendaju padaju mu tik pred nos što ga je ražestilo.
Izvukla bih se ja da nije tih mreža fejsbukovih gde se kače slike i kad ideš u zahod i iz njega, pa i ja pala u iskušenje i slikala se u stilu taekvo-do majstora. Što znam samo tri udarca ne vidi se jer imam propisnu odeću koja mi dobro stoji.

Oznake: sneg, grad, selo

Pao sneg u sred zime kad mu vreme nija. Senzacija na društvenim mrežama.
Na sve strane slikice, beli se.
Euforija pahuljica lebdećih i padajućih.
I kako to one baš padnu na lice i zablistaju kao suze napuštene ljubavi. Kod mene padnu na nos, i delujem zgodno crvenog nosa, a modrih usana. Nije neki prizor za ovekovečiti se fotografijom. Možda onaj starinski način gde je aparat tri metra dalje i može proći, ali novi pod nos što ih staviš, napućiš usne pa zineš da se sve plombe vide i nema slike za divljenje…
Modernim dimnim signalima se javlja koliko je kome cantimetra pao, a ovi što im nije pao osećaju se ugroženim. Mislim da bi trebalo biti obrnuto, a možda se i varam.
Sneg izaziva i druge divote. Gradski saobraćaj je u kolapsu proporcionalno pahuljicama. Iz stanova miriše kiseli kupus, hrana koja se priprema satima, a pojede za tri minuta.
Izlazim obučena kao da sam na Severnom polu. Dahćem pod teretom deset kilograma odeće i 5 kg obuće… Predah u prvom kafiću gde za svakim stolom gomila odeće na stolici jer je garderoba popunjena prvim posetiocima koji se od devet sati pa do kasno posle podne ljube sa šalicom kave i bulje u one pametne mobitele. Ovi sa novijim modelima drže ih malo ispred sebe, i non šalantno pokazuju celoj birtiji. Ovi sirotani sa modelom od pre tri meseca, malo se srame, pokrivaju rukom ekran i kao namršteni bulje donoseći važnu odluku, biti il’ ne biti sa novom igricom.

Oznake: sneg.pahulje, Zima

Svašta mi slavimo, tako i tu bolest , još joj i dan darivali.
AIDS ili kako joj tepamo sida se ušunjala ko zna na koji način. Možda je dremala vekovima, pa kad su druge boleštine odustale od homo sapiensa, ona digla glavu i pokušala zavladti. Možda je tačno da je slučajno ili namjerno pobegla iz neke laboratorije. Bilo kako bilo, tu je već godinama.
Gadna bolest, i naravno nikad neće doći nama niti nama dragima. To je bolest nekih drugih, nekih koje ne poznamo. Prvo je bila bolest nekih grupa, manjina, a onda se raširila po celom ljudskom rodu. Bila je sa smrtnim ishodom, a onda je malo ublaženo njeno dejstvo. Primiri se, ali za sad nikad ne nestane iz tela.
Poznato je da sam paničar i da od bolesti ne volim ni slovo B, a od doktora i belih mantila zazirem. Kao mladi stručnjak, perspektivan (morla sam to napisati, tako lepo zvuči), elem kao taj stručnjak, a i kao ljubitelj putovanja, išla sam na sve moguće i nemoguće zdravstveno-turističke ture. To je slično ovom sadašnjem političkom turizmu, samo su drugi ljudi u pitanju. Ishod je isti…nula.