Marketing
Jutro…
Doba dana promenljivog vremena. Zavisno u koju vrstu ptica spadate jer postoje sove i vrapci, ili tako nešto već. One sove pošteno se protežu ujutro po krevetu dok one druge se dižu u cik zore i skakuću po kući, internetu ili već gde.
Ne znam gde spadam, ali meni je rano jutro, kad se budim, devet sati. Veselo pijem kavicu, vrtim se po kupatilu i tako to… Neki put skačem iz kreveta rano, ako putujem ili se dešava neka katastrofa. Bez obzira kad počnem skakati po kući, do devet sve radim kroz poluzatvorene kapke. Imam, srećom, u glavi sat, pa nije problem ustajanje, nego funkcionisanje ujutro.
Jutros je bilo jedno takvo jutro. Budim se, i zatvorenih očiju prskam jednim prstom lice, to je tuširanje. Oblačim što prvo padne pod ruku. Šminka ujutro nije potrebna jer bi se moglo dogoditi da krejonom za oči namažem usta, a lak za kosu upotrebim kao dezodorans…nezgodno. Izlazim pre sunca, a možda je ono i izašlo, videću kad otvorim oči. Korakom zombija ulazim u prodavnicu. Zombi kasirka mi trpa u vrećicu nešto…valjda sam to htela kupiti ali ne znam.
Elem, belem, bum... zbog te svoje mane-osobine ne poznam grad koji postoji zorom. Krenula sam u nabavke u sedam sati (umesto u deset, jedanest). Srećem neke nepoznate ljude koji se čudno ponašaju. Svi negde jure, užurbano kupuju, na kasi nema onog ćaskanja sa kasirkom o pobuni buha na Himelajima i drugim važnim stvarima kao gde danas ima akcija, ko je prešao u koju partiju i da li će se najzad ispuniti prognozirano vreme.
Nema onog pipkanja kruha i prevrtanja kifla i kajzerica koje su svežije iako su sve bile u istom plehu. Ovi čudaci grabe prvi komad i negde jure. Zapanjilo me je da oni znaju i red vožnje autobusa gradskog prevoza. Uvek sam mislila da ti busevi nailaze stihiski, jer kad ja čekam obično ih nema, a onda dolaze u parovima.
Ujutro nema novina na svakom kiosku, i tu ima neki red vožnje.
Vraćam se kući i lift čuči na prizemlju. Niko ne klati vrata i priča susjedu najnovije tračeve zgrade. Čudan grad, nestaje oko devet sati i tad stupa na snagu vladavina mog grada, klaj klaj… Pokušavam da odjurim na prvi kat, ali nešto noge polako idu, pojurile su tek kad sam došla do vrata u stilu konja koji dolazi sa terena pa oseti miris svoje štale…
Blaženo ulazim u stan, krevetić me zove na pet minuta. Biti li’ ne biti pitanje je sad. Ma, gde žurim, bacam krpe sa sebe i uronjavam u toplinu posteljine…
Jedan novi dan počinje…
Post je objavljen 27.12.2017. u 08:17 sati.