Marketing
Pismo dida Blogu...
Nekad sam tajno pisla Božić Bati jer je bio zabranjen. Očito je mnogo opasna ličnost kad je ulazio preko krova kroz dimnjak. Tek kad sam videla kamin u nekom filmu, jasno mi je kako je nekima dolazio, a nekima nije. Kako mi nismo imali kamin, spadala sam u one nekima nije. Ispod neke grančice bora stavio mi je ipak dar. Ili je grančica bila premalena ili moje želje prevelike, tek uvek sam dobila nešto korisno za oblačenje. Šaputala sam noću u jastuk da želim igračke. U najboljem slučaju dobila bih knjigu na jeziku koji učim, da vežbam. Nisam nezahvalna, ali slikam mu se u dar.
Onda se pojavio deda Mraz. Gde je bio sve godine nije mi jasno jer nije bio mlad, nego deda sa sedom kosom i bradom, obično od vate i cerekao se noseći neku torbu. Uzbudjena sam u Lisinskom čekala dar. Ovaj će mi dati kolica sa lutkom ili tračnice i vlak. Drhtala sam od nestrpljenja kad sam stala pred njega.
-Mala je gost, nije iz našeg preduzeća. Čulo se u pozadini.
Oči su mi iskrile,napeto sam iščekivala, ali deda Mraz je zauvijek raskinuo našu ljubav darujući mi klovna. Gledala sam u onog krpenog klovna, bor pun paketića, i u sebi prebirala zašto sam bila tako zločesta. Kasnije u životu sam često umesto zlatne jabuke dobila klovna, ali to je druga priča.
Neću biti dida Blog.
Ja sam mačor i jurim mačke, a ne blogere
Posle kilometarskog uvoda koji je većina na moju sreću preskočila pišem ti strašni, opasni dida Blogu.
Ti si sigurno dida jer imaš puno dece, valjda je bar jedno poranilo i zakačilo nekog potomka. Zbog lošeg iskustva sa ostalim Božično-Novogodišnjim darovateljima, od tebe ne tražim ništa.
Želim ti ono klasično u Novoj, zdravlje, jer vidim nešto si poboljevao ove godine. Još uvek ne mogu do tebe nego preko Mozile. Savetovali mi da pobrišem neke kolačiće da ti lakše dodjem. Kolače, posebno ako su krem šnite bih pojela, ali to u mom kompjuteru nema. Šta treba pritisnuti da iskoči čokoladna torta ili krem šnita svi mudro kriju.
Zamišljam te kao veliki bor sa granama na koje su okačeni blogeri. Na debljim granama su blogeri koji su tu sto godina. Ne znam kakva je to sreća biti vremešan bloger, možda i jeste, ali volim više mlado pa ludo.Ti matorci znaju sve blogerske tajne. To je valjda dobro i važno.
Posebno su okačeni oni sa po tri četiri bloga, kao zaslužni članovi. Nije im lako, debele im grane, pa su nosioci drveta i teškoća bloga. Sirotani moraju se izboriti sa tolikim likovima, a ne pobrkati ih. Probala ja jednom i napravila takav karambol da se nije znalo ni ko je koji nik ni koje su mu šifre.
Na vrhu bora je, zavisno od viđenja, ili zvezda ili šiljak. Čini mi se da ti imaš dobar vrh na koji se svaki čas neko nabode, a da o tome nije ni sanjao.
Treba to održavati, paziti i maziti, jer su blogeri čudna bića, za čas se uskomprndače. Kažu da iza svakog nika stoji čovek od krvi i mesa, ali ja to ne verujem. Posle kratkog vremena svi počnu ličiti na svoj nik, kao što gospodar liči na svog psa.
Dida Blog, neka ti Nova godina donese puno blogerića sa još više postova.
Neka ti ono gde se svi podaci strpaju, bude ispravno, zasićeno komentarima dobrim i lošim, pametnim i glupim.
Neka ti elektroni budu zdravi, a želim ti da celi svet dolazi i dalje kod tebe i donese puno dolarića, genijalčića i svih tandrmoljaka koje želiš.
Onu glupu rečenicu, želim tebi što i sebi, sam izbacila.
Bio ti meni živ i zdrav
Voli te tvoj mecabg
Post je objavljen 17.12.2017. u 17:42 sati.