Dnevnik bolesnika o svemu pomalo
Tata hvala ti
Ruke
Imati ruke i mogućnost je sreća
One kad rade to je veselje
Moći odrezati šnitu kruha, obrisati vlastitu guzicu
Negledati kad si drugi režu obrok , to je vau.
Kad se prst sudbine upetlja i kaže ti dosta!
Uplašiš se i pomisliš pa gdje mi je!?
Normalan pokret kad i gdje nestao.
Vrača li se ne on to uporno odbija.
Bezobraznik samo mi pokazuje srednji prst.
Vlastita ruka kaže mi jebi se!.
Ne, ne želim je slušati toliko vulgaran nisam.
Noge
Uporno stupaju jedna za drugom zajedno s tobom tvojim životom.
ČIm jedna odustane, nastane problem i pitaš se
Kako sad
Uvijek je bio tu i kad me sunovrat nevolje snašao.
On je postao i moje ruke i moje noge.
Veseljem me vodi, daje sebe, pomaže
Nekad ja to bedak nisam dovoljno dobro vidio.
On je sretan što može i pomoći kad zapnem.
Fortuna života pozvala je moje ruke i noge k sebi.
Mene je ostavila opet s porukom ti to možeš, ti to znaš
Istina boli, ali ja pojma nemam.
Nisam pjesnik, nisam pisac, nisam klepetalo.
Nego što sam i tko sam ja?
Tvoj jedini sin tata moj.
Mama kaže da osjeti ponekad miris mora?
Tata jesi li to ti pored nas?
Znam da si tu negdje za sve nas i zbog svih nas.
Ne vjerujem da te više nema, a dao si mi život
Život koji koliko god bio kompleksan volim ga.
Volim i miris mora kao i ti znam.
Šalješ nam ga malo , iako znaš da je moj stoicizam dosta jak,
Umerenost mi pada u vodu kad je riječ o ćokoladi , kobasici ti to znaš.
Znam samo bi se nasmijao i rekao tako mora biti.
Hvala ti tata moj, prekrasno miriši!
