Dnevnik bolesnika o svemu pomalo
Pokidao sam hostel
Nemojte se brinuti nisam pukao, dobro možda malo. Ovaj vikend išao sam malo vidjeti stariju kćer s mlađom u Zagreb. Završili smo u redakciji sad hostelu gdje su digli Ivu Pukanića u zrak. Imao sam nekakve strahove da se ne srušim pred jednom od kćeri, anksioznost? Nikako nisam lik koji je sklon depresiji. Uspio sam hodati i po par kilometara bez vrtoglavica. Uspio sam, terapeutkinja mi je pomogla. Eskapade meni se dogode, ali sve rijeđe jerbo pod kontrolom su.
Tako na plus 30 i vlagom u zraku od ne znamo koliko posto završim u hostelu gdje jedino reciopcenerka govori hrvatski, a svi ostali engleski, njemački.. Soba u kojoj smo bili je bila dio redakcije.
Prvi put sam u životu vidio unisex kupatilo bez ključanice. Računajući na vlastitu prokuhalost odlučio sam se otuširati bez obzira što kupatilo nema klučanice ni ključa. Gol kao tek rođen od majke jedva sam se riješio robe s sebe bez da se polomim. Taman kad sam počeo ulaziti pod tuš u uniseks kupatilo ulazi neki anglosaksonac pristojan kakvi oni jesu. Hejjj h r u? Pogledao sam blijedo i pomislio was ist das. i naravno pristojno mu rekao bok, valjda bok nije skužio kao bog ili ti god. U sekundi sam ušao pod tuš, a ni šampona ni ničeg. Ono tuširati ću se kao fol , trebalo mi je cca 29 sekundi da pokidam tuš. Provirio sam otišao je bez pozdrava tipično hladno Engleski. U panici da se ne polomim kod oblačenja pokidao sam wc dasku.
Tea idemo na Švedski stol. Sišli smo a dolje nikog osim nas i par namaza. Tata ponijela sa Nudle skuhat ću si ih. Ja bih mogao kavu iz aparata ali mislim da u njega treba stavit šalicu. Ubacio sam tri kune i šalicu u aparat za kavu jedva. Kad sam stisnuo što želim, pa ispade čaša s kašikom u šalicu i u aparatu. Tea pomozi mi, opet radim cirkus. Dobro je u jedan dan hostela pokidati dasku , tuš, aparat za kavu..... Što da smo ostali duže? Još me taksista ubera s novim Audijem parkirao preblizu stupiću kod autobusnog . Natavno kad sam otvarao vrata onako pošteno sam ih otvorio upravo da se čuje zvek s tim stupićem. Dok smo čekali autobus priđe mi neki čovjek s pitanjem kad je čuo kako pričam. Jesi li ti Hrvat? Odgovorio sam da jesam. Priču kiborgu i kligonskom jeziku bila bi previše za raspravu s supijanim čovjekom. Nebi shvatio kao ni to da ja koliko god bio čudan i sulud imam svoj put. Da ne zaboravim u Muzeju čokolade počeo sam prati ruke tekućom čokoladom, malo sam se sprljal. Još da čitam što piše fontom 99 ne dolazi u obzir.
