Dnevnik bolesnika o svemu pomalo
Lupkanje
Šetam se gradom, ali svoj ispušni ventil našao sam odavno u drugome. To je sinkronizirano lupkanje tipkovnicom. Dobio sam neki svoj stil koji graniči s dadaizmom na moj način. Moram priznat ponekad se moram pročitati par puta da zaključim "Hebote što sam htjeo reći!". Opet nisam ni klasični dadaist. Ne smatram se nihilistom, ali dionikom svjetskog i hrvatskog tetra apsurda da.
Pisati znaći i izricati vlastite stavove, izzričaje i mišljenja. Sanjam kao i s svi društvo normalnih, a ono u masovnoj produkciji je društvo nenormalnih, sanjam mir, a ono rat, sanjam Plenkovića, a ono Milanović, sanjam Meg Ryan osobno mi najljepšu ženu na svijetu u mlađim danima, a ono Alemka Markotić, sanjam normalnu zemlju, a ono Hrvatska.
Upravo zato kad Vam nije jasno što tipkam, ne sekirajte se ponekad nije ni meni. Ne želim pisati kao Tanja Torbarina, a ono iz mene upravo ona viri. Iako su mi naški uzori novinarski Miljenko Smoje, naški politički Vlado Gotovac i Ivan Supek/ humanist i znanstvenik. O stranima neću jer tu ima i Rusa, koje volim , ali volim i Ukrajinske kao Ivan Drach.
Moj dadaizam je moj musavi laptop, pacifizam i tipkovnica dok slova od udaranja ne ispadnu 07.03.2022. u 13:09 | 0 Komentara | Print | # | ^
