NEMANJA: SMIRENOUMLJE

Arhimandrit Rafail Karelin

Naš vek je poseban, tragičan. Osećaj je takav kao da prisustvujemo poslednjem činu svetske tragedije. Čovečanstvo je tokom svoje istorije uvek predstavljalo bolestan organizam koji greh razjeda kao čir. Međutim, sad izgleda da je bolest dostigla svoj poslednji stadijum i da prelazi u agoniju. Našu planetu neprekidno potresaju ratovi, prirodne nepogode i kataklizme, stiče se utisak da se zemlja umorila od ljudi i želi da ih zabci kao insekte sa svog tela. Ne samo Hrišćani, već i ljudi drugih religija, pa i neverujući osećaju znake kraja koji se bliži.
Čini nam se da je glavni znak apokalipse oskudica ljubavi i duhovna degeneracija čovečanstva. Greh je uvek postojao. Prvi sin prvog čoveka je iz zavisti ubio svog brata (v. 1 Mojs. 4:1-8). Od tada krvava kiša pada na zemlju sedam hiljada godina.
Ljubav je ona tajanstvena sila koja čoveku omogućava da doživljava drugog čoveka kao sebe samog, kao da živi u drugom čoveku, da se raduje njegovim radostima, da tuguje zbog njegove tuge, da boluje zbog njegove boli. Danas je čovek unutrašnje izolovan od drugih. Duša kao da mu se skamenila, srce se suzilo i ne može da prihvati drugog čoveka. Štaviše, čovek vidi u drugom isto tako tuđe i prema njemu ravnodušno biće. Greh je postojao uvek, ali je pored greha postojalo i dobro; greh je ostao kakav je bio, samo je poprimio bestidnije forme i prestao da se krije. On postaje sve ciničniji, a dobro katastrofalno nestaje.
Čovek ne samo što je izgubio bližnjeg, već je ujedno izgubio i sebe samog. On je ugasio svoj duh, oskrnavio je svoju dušu, poistovetio se s parčetom mesa. Potčinio je samog sebe niskim strastima i postao je žrtva strašne samoobmane. Današnji ljudi, bez obzira da li su siromašni ili bogati, podjednako su nesrećni. Samo možda bogataš ima više vremena i sredstava da razvrati i unakazi samog sebe, da se naruga obrazu Božijem koji mu je dat. Život bez ljubavi postaje monoton i nezanimljiv.
Štaviše, danas čovek često čak ni ne shvata šta znači reč „ljubav“, izjednačavajući u svojoj svesti ovo osećanje sa strašću, sa zaljubljenošću, s krvnom vezanošću, s onim što ga povezuje s najnižim i slepim željama. A ljubav kao duhovno jedinstvo, kao osećanje samilosti prema bližnjem, kao umeće da se vidi lepota obraza Božijeg u drugom čoveku, kao požrtvovanost je izgubljena.
Na smenu strasti dolazi osećaj gubitka i praznine, a često i odvratnosti; zato je strast svojevrsna đavolja karikatura ljubavi. Strast ne daje sreću, to je mehur od sapunice, koji svetluca na suncu, ali se nakon nekoliko trenutaka pretvara u mokru fleku. Upravo zbog odsustva ljubavi život postaje umrtvljen i turoban, kao da je ofarban u sivu boju.
Dan se smenjuje za danom, jedan sledi za drugim, kao prameni magle koji se kovitlaju po zemlji, a duša govori: „To nije ono što bih ja želela“. Čovek možda ne shvata šta želi, ali ipak oseća u svom srcu da je to lažni život. On želi da pobegne od njega. Neko svim silama teži ka sticanju novca, smatrajući da će, kada prikupi dovoljno sredstava, za njega početi pravi život.
Drugi traže zaborav u radu. Može biti da on nikome nije potreban, ali pogružavajući se u svoj mravlji rad ljudi kao da se isključuju iz ovog života.
Treći traže zaborav u alkoholu i narkoticima, u rok-muzici, u dodiru s demonskim svetom, nadajući se da će se na taj način udaljiti od sivila svoje svakodnevice, zaboraviti svoje duhovno siromaštvo.
Mnogi provode život u razvratu, kao da žele da daju anesteziju sopstvenoj savesti, odnosno da je učine apsolutno bezosećajnom. I premda im razvrat ne pruža sreću, oni traže isti zaborav u ovoj prljavoj močvari, nekakvu nasladu u skrnavljenju sebe samih.
Ako se pogleda čovek koji se prepušta razvratu, ugledaćemo u njemu ne čoveka, već demona, koji na sve načine pokušava da oskrnavi onu nerukotvorenu ikonu koju je Gospod dao ljudskom duhu – česticu Svog sjaja, zrak Svoje svetlosti. Čini se da je ovaj čovek upotrebio sve sile svoje uobrazilje kako bi se pretvorio u grumen smrdljivog blata.
Greh u mističkoj ravni predstavlja spajanje sa satanom. Greh je želja da se čovek upodobi stani, čak i ako to ne shvata razumom. Greh je želja da iskusi osećanje četa kroz pad u bezdan. Posredstvom greha u čovekovoj duši se urezuje lik demona, stvara se tajni savez između čoveka i palog anđela. I premda na početku savest govori čoveku da se predaje u ruke svom ubici, ovaj glas postaje sve tiši i čovek s nekakvom zlobom guši čak i njen šapat. On želi da je razapne svojim grehom, kako bi što pre umukla zauvek. Satana mu, kao prijatelj, pruža ruku i on se hvata za nju bez razmišljanja.
Međutim, demon ne može da pruži čoveku ono što sam ne poseduje: on nema mira, i grešnik je uvek nemiran; satana ne oseća radost i grešnik je uvek pogružen u nekakav mrak. Njegov život prolazi u stalnom metežu – između kratke opijenosti i unutrašnje čamotinje, koje često pokušava da sakrije iza glumljenja veselosti.
Satane je duh tame, i kod grešnika nema svetlosti u duši: tama se odražava čak i u njegovim očima i otisnuta je kao pečat na njegovom licu; satana je duh gordosti, i čovek je u svom palom stanju gord i samoljubiv; satana je čovekoubica, i grešnik se sve vreme nalazi u stanju razdraženosti, zlo koje je stekao lako se pretvara u jarost i gnev. Satana je već osuđen na večne muke, i život grešnika ovde, na zemlji, ako se zaviri u dubinu njegove duše, vidi se, nije ništa drugo do mučenje; tako se muči bezumnik koji liže sečivo britve namazano medom, tako se muči sužanj koji u tamnici iščekuje svoju smrt.
Grešnik Boga, čak i ako veruje u Njega, ne oseća: greh ga je lišio Božanske blagodati, i on ne može da voli Boga. U nekim trenucima obuzima ga predosećaj večne pogibli, večne samoće, večne napuštenosti, ali on najčešće opet traži zaborav u grehu. Za čoveka koji je izgubio Boga zemaljski život postaje mučna tragikomedija, svojevrsno predvorje pakla.
A šta reći za one koje ovaj svet naziva „pristojnim ljudima“? U suštini, reč „pristojnost“ označava poštovanje određenih zakona. Ako bi makar samo na nekoliko sati moglo da se osvetli, da se načini očiglednim za sve, ono što se dešava u duši ovih „pristojnih ljudi“, kad bi se mogle pokazati, kao na ekranu, misli, reči i predstave koji nastaju u njihovom srcu i prolaze kroz njihovu svest, videli bismo iste one duhovne zveri i zmije, iste one hobotnice koje su obavile njihova srca. Pristojnost ljudi bez vere u Boga je isti onaj leš, samo obučen u drugu odeću; ako u njihovom srcu nema vere i ljubavi, onda je i tamo život pun laži, grehova i unutrašnjih razočarenja.
Međutim, zar je moguće da je život besciljan? Najbolji pagani nisu mogli da shvate zašto čovek živi, kao što ne može da izađe iz lavirinta onaj ko u rukama nema nit – putovođu.
Najdublji i moralno najosetljiviji od njih – Seneka – smatrao je da je velika sreća za čoveka da život završi samoubistvom.
Najveći istočnjački pesnik Omar Hajam pisao je da niko od mudraca nije našao put iz ove mračne noći. Samo je Hristos otkrio svetu večnu Božansku svetlost, ukazao put ka preobražaju, uništio smrt Svojim Vaskrsenjem.
Samo se za Hrišćanina otkrila mogućnost da vrato ono što je najstrašnije izgubiti – ljubav prema Bogu i prema ljudima. Samo je Hrišćanima data Božanska sila za borbu sa grehom i ujedno ljubav prema ljudima. Samo su Hrišćanima dati prava radost i spokoj duše u mukama i nevoljama.
Čovek je stvoren kao bogoliko biće, ali je po sopstvenom htenju, po sopstvenoj volji, on postao sličan demonima. Hrišćanstvo je mogućnost povratka čoveku obraza i podobija Božijeg. Međutim, ovaj povratak se dostiže kroz borbu sa sopstvenim strastima, sa zlom u samom sebi, i zato je zemaljski život borba.
Da bi pobedio u ratu, vojnik mora da bude spreman da umre, a Hrišćanin mora svakog časa da umire za svoje strasti i greh, za vezanost za prolazni život, da umire za prividan život, kako bi dobio život istinski, kako bi već ovde, u pomrčini zemlje video večnu svetlost.