NEMANJA: SMIRENOUMLJE

Podvižništvo: Sveti Teofan Zatvornik

...Treci okovi duha poticu od satane i njegovih duhova. Oni su nevidljivi i vecinom se podudaraju sa uzama samougadjanja i sveta, koje satana svojim uticajem samo ucvrscuje i preko njih drzi covekov um u pomracenosti. Ipak, postoji i nesto sto neposredno potice od satane. U pitanju je neka neodredjena strasljivost i snebivljivost, koja u svako doba smucuje gresnikovu dusu, a ponajvise onda kada smera neko dobro. To je gotovo isto kao kad gospodar uzme da preti slugi, cim ovaj stane da cini nesto mimo njegove volje i planova. Od djavola dolaze razne duhovne prelesti (obmane). Kod jednih je to neka preterana i neosnovana nada u milosrdje Bozije, koja ne otreznjava nego sve vise i vi-se pogruzava u greholjublje. Kod drugih, nasuprot tome - ocajanje. Kod ovog - sumnja i neverje, kod onog - samouverenost i samoopravdavanje.
Da, mnogo, uistinu mnogo toga zavisi od satane, ali ga je tesko tacno odrediti. Ipak, njemu kao izvoru treba pripisivati sve grehovno, jer je on car gresnoga sveta. Jedna od njegovih lukavih podvala jeste to sto se skriva, tj. gresnike navodi na uverenje da on, djavo, ni ne postoji, usled cega tako samovoljno i besni u gresnikovoj dusi, prebacujuci grehovne teznje, koje mu uliva, na prirodu i podsticuci ga da ropce na Boga, zato sto mu On toboze zabranjuje ono sto proizilazi iz ljudske prirode i nalaze ono sto nema snage da dostigne. Urazumljujuca bozanstvena blagodat neretko je otrzala gresnike iz celjusti adskih osramocenjem satane.
Izlagala ga je javnoj sramoti i izvrgavala podsmehu, ogoljujuci njegovu nemoc i glupost i raskrinkavajuci lukavstva. Tako je djavo bio posramljen u licu maga Simeona, Kiprijana Antiohijskog i mnogih drugih. Sve takve slucajeve pratilo je obracenje i urazumljenje ne malog broja zaslepljenih. U dane Gospoda na zemlji, besi - koji su izvor sumnje i neverja, postajali su propovednici vere. I sveti Mucenici su silom Svemoguceg Boga cesto prinudjivali i oca i decu lazi da kroz kumire i idolopoklonickim hramovima progovore Istinu. Takvo razotkrivanje spletki lukavoga uverava gresnika da se nalazi u pakosnim i neprijateljskim rukama i da se one, na zlo njemu samom, sa njim segace i prevarno ga vode nekim mracnim putem u propast ta da bi se toj propasti rado poradovale. Ovo neizbezno radja duboko osecanje straha za sopstveno dobro, opreznost, podozrenje i odvratnost kako prema lukavcu tako i prema njegovim "iznalascima" - prorocima i strastima, i celokupnom ranijem svome zivotu. Odavde pa do prelaska istocniku istine, dobra i blazenstva - Bogu, vise nema mnogo.
To su, eto, putevi i sredstva kojima Bozija blagodat deluje na covekov duh, otrzuci ga od uza nesvojstvenog mu zivota i suocavajuci ga sa drugim, boljim zivotom, u kome su njegovi radost i spokojstvo. Ali, ocigledno je da su svi oni, sami po sebi nekako nepotpuni, kao da ne doricu stvari do kraja. Npr. rodila se coveku zedj za boljim - ali gde da to bolje trazi, i kako da ga dostigne? Ili, nekoga je potresao strah od smrti i suda, sta da cini da se izbavi od zla? Tako i u svim drugim slucajevima."



Zbog toga pokajnik koji se obratio Bogu od prvih trenutaka novog zivota neminovno stupa na put podviga, borbe, truda, i pocinje da nosi breme, jaram. To je tako prirodno, da Svi Sveti za jedino ispravan put vrlinovanja smatraju njegovu mukotrpnost i napornost, dok je tome suprotna lakoca odlika laznog puta: "Carstvo Nebesko s naporom se uzima i podviznici ga zadobijaju" (Mt. 11,12). Ko nije u borbi, u podvigu, taj je u prelesti. Tako i Apostol govori: ko ne trpi, taj nije sin (Jevr.12,8).
Onaj ko stupa na put duhovnog zivota moze se uporediti sa covekom koji krece na putovanje u uobicajenom, svakodnevnom smislu. Posto nam je taj put nepoznat, neophodno je da nas neko prati. Bilo bi suvise samouvereno zaustaviti se na misli da mozemo i sami. Ne, tu ne pomaze ni zvanje, ni ucenost. Nije manje samouveren ni postupak da neko bez krajnje nuzde, imajuci, dakle, mogucnost da pronadje duhovnog ucitelja, takvoga ne trazi, pomisljajuci da ce ga Bog neposredno voditi.
I zaista, uzvodjenje ka savrsenstvu pripada Gospodu, Koji nas je prihvatio, ali pod rukovodstvom duhovnog oca. Duhovnik nas ne uzvodi na stepene savrsenstva, ali doprinosi da budemo uzvodjeni od Boga. U uobicajenom poretku stvari Bog rukovodi nama preko drugih, urazumljujuci nas, ociscujuci i saopstavajuci nam volju Svoju. Ko ostane sam sa sobom nalazi se u krajnjoj opasnosti, da i ne govorimo o tome da ce takav covek tumarati u mestu bez ikakvog ploda. Ne poznajuci ni podvige, ni duhovna zanimanja, ni duznog poretka u njima, on ce mnogo sta uzaludno ciniti, buduci da se dela latio bez potrebnog umeca. Iz ovog razloga neretko se mnogi zaustavljaju, hlade se i gube revnost.
Ali, najveca opasnost dolazi od unutarnje neustrojenosti i satanske prelesti. Kod pocetnika je u dusi magla, kao od smradnih isparenja, a nju stvaraju strasti, nepravda, oskvrnjene snage. Ta magla, redja ili gusca, svojstvena je svakome, u zavisnosti od stepena iskvarenosti. Kako u toj magli jasno i pouzdano razaznavati predmete? Onome ko je izgubljen u magli neretko se i slabo rastinje pricinjava kao suma ili selo; isto tako pocetniku u duhovnom delanju mnogo sta se prividja onde gde u sustini nema nicega. Samo iskusno oko moze da razabere i razjasni u cemu je stvar.
Dalje, ovakav covek je bolestan, pa kako bi onda mogao da samoga sebe leci? On ce sebe usmrtiti i ugusiti iz ljubavi prema sebi samom; a poznato je da ni lekari sebi samima ne poveravaju lecenje svoga tela. Ali najveca opasnost u ovome delu preti od satane. Posto je on sam prevashodno samovoljan, medju ljudima najvise voli one koji se rukovode sopstvenim umom, i upravo ih u tome ponajvecma smucuje i upropascuje. Moglo bi se kazati da bas ovo svojstvo daje satani pristup do nas, odnosno pruza mu mogucnost da nas odvuce u propast. Ko, pak, ne veruje svome razumu i srcu, vec, naprotiv, sve sto postoji u njegovim cuvstvima i mislima prepusta sudu drugoga, nece postradati, makar mu djavo i posejao u misli i cuvstva nesto opasno i pogubno, posto ce iskustvo i razum drugog coveka razgoniti prelest i sacuvati ga. Zbog toga se i kaze: ko ima duhovnog ucitelja i poveri mu se, satana mu nece pristupati, kako ne bi vazda bio posramljivan i kako se ne bi razotkrile sve zamke njegove.
I obrnuto: satana ne odstupa od coveka koji veruje iskljucivo sebi i koji se u svemu oslanja jedino na svoj razum. Takvoga ce, stvarajuci mu u uobrazilji svakakve lepe prizore, delujuci na njegovu mastu, neprijatelj roda ljudskoga voditi po raznim bespucima, sve dok ga, najzad, u potpunosti ne odvede u propast.
Iz ovih razloga, koji se svakako moraju uvazavati, pocetnik mora da se saglasi sa neophodnoscu da ima duhovnog rukovoditelja, i duzan je stoga da ga izabere i da mu se preda. Sa njim je bezbedan, kao pod krovom ili unutar ograde, jer ce duhovnik i pred Bogom, i pred ljudima odgovarati za sve propuste.
Cudesno je i svake hvale dostojno to sto onaj koji iskreno iste neizostavno i zadobija istinskog duhovnika. A duhovnik, ma ko to bio, uvek daje pravilno i pouzdano rukovodstvo, cim mu se njegovo duhovno cedo preda svom svojom dusom i sa iskrenom verom. Sam Gospod cuvace onoga koji se tako savrseno predao svome duhovnom ocu. Moli se, i Gospod ce te uputiti na duhovnog rukovoditelja i pokazati ga; predaj mu se, a Gospod ce ga pouciti kako da te vodi.



Pomisao da je mogucno ziveti kao Hriscanin i drzati se ovoga sveta i njegovih normi isprazna je i prelestna. Ko zivi ovako, naucice se samo farisejstvu i pretvaranju, sto znaci da ce biti Hriscanin samo u svojoj uobrazilji, a ne i na delu. U pocetku ce takav jednom rukom rusiti ono sto je drugom sagradio, odnosno ono sto je stekao udaljivsi se od sveta iznova ce procerdati cim mu se opet priblizi; a odatle do umisljenosti nije daleko. Ono sto se izgubilo iz srca moze jos uvek da se zadrzava u pamcenju i uobrazilji.
Secajuci se i zamisljajuci kakav je bio ranije, covek moze da misli da je i na delu ostao takav, dok je, medjutim, sve odavno iscilelo i ostavilo samo trag u secanju. Takav ce misliti da poseduje ono cega zapravo nema. Evo mu suda: "A od onoga koji nema, i sto ima uzece se od njega" (Mt. 25,29). Od umisljenosti do farisejstva samo je jedan korak. A duboko ukorenjeno farisejstvo je vaistinu uzasno stanje.



Dodir blagodati Gospodnje sladji je od meda i secera i vise krepi od svih ukrepljujucih duhovnih sredstava. Ali, valja imati na umu da je on u potpunosti dar Boziji, i da od Samog Gospoda zavisi kada ce ga, kome i kako podariti.
Hriscanin treba da ga prihvata sa strahom Bozijim i radoscu, veseleci se ako ga se udostoji; ali ne treba se naprezati da do toga dodje, ne izmisljati mogucne nacine za postizanje toga, ne ispitivati da li je do toga doslo i da li je ono sto se oseca zaista doticaj Gospodnji. Ovo preporucujemo da bi se izbeglo preuznosenje i da bi se predupredila prelest.
Postoje pomisli, zelje i strasti koje nas silovito napadaju na mahove, izazivajuci kratkotrajno smucenje, ali i one stalne, koje traju danima, mesecima i godinama. Ove prve su lakse, ali ni prema njima se ne sme odnositi sa prezirom, nego ih treba pazljivo posmatrati i uocavati kojim se redom javljaju. Neprijatelj se drzi pravila da ne ot-pocne napad iznenada od strasti, nego od pomisli, i da tu pomisao cesto ponavlja. Pomisao koju sa mrznjom odgonimo prvi put moze se drugi ili treci put snishodljivo prihvatiti; zatim se radja zelja i strast, a odatle je samo jedan korak do njenog prihvatanja i sprovodjenja u delo.
Dugotrajne pomisli teske su i ubistvene; upravo se te pomisli obicno nazivaju iskusavajucim pomislima. U vezi sa njima valja znati da one nisu od nase prirode, premda su joj srodne, vec su uvek od neprijatelja. Gospod ih dopusta sa osobitom namerom, radi naseg ociscenja, da bi iskusao i utvrdio nasu vernost, veru, postojanost i nase umece da u sebi izgradimo unutarnjeg coveka. Zato smo duzni da ih blagodusno podnosimo, pa makar one suvise ozledjivale nase novo, blagodacu ispu-njeno srce, kao sto biva sa hulom, ocajanjem, neverovanjem. Najvaznije je ni u jednom trenu ne pristajati na takve pomisli, ne drzati ih za svoje i cuvati srce slobodnim od njih, odvajajuci ih od svoga bica i od svoje slobodne volje misleno i sa verom.
Pomisli sa kojima nam se valja boriti nisu uvek rdjave; neretko su naizgled i dobre, a cesto su neutralne. Na rdjave se odnosi jedno pravilo - odagnati ih istog trena, dok o drugima valja rasudjivati i ispitivati ih. Ovde spada i od svih hvaljeno umece razlikovanja pomisli, odnosno odlucivanja koje cemo odbaciti, a koje prihvatiti. Za ovo ne mozemo dati neko odredjeno pravilo: neka svako uci na svom vlastitom iskustvu, jer ljudi nisu isti, i nesto sto je dobro za drugoga ne mora biti pri-mereno i nama.
Najbolje je postupati ovako: kada prihvatis odredjeni poredak, drzi se njega, a sve sto se javlja kao novo, ma koliko se cinilo blagovidnim [naizgled dobrim], odagnaj od sebe. Ako neka pomisao ne predocava nista rdjavo ni po sebi, niti po svojim posledicama, opet je bolje ne saglasiti se odmah sa njom, vec izvesno vreme trpeti, ali ne biti brzoplet. Neki su i po pet godina cekali, ispitujuci pomisao. Osnovni je zakon - ne veruj svome razumu i srcu, i svaku pomisao poveravaj svome duhovniku. Krsenje ovog pravila uvek je predstavljalo i danas predstavlja uzrok velikih padova i prelescivanja.
Rdjava pomisao iskusava, dok blagovidna [naizgled dobra] prelescuje. Onoga ko se zanosi rdjavim pomislima smatramo za palog, govorimo da je sagresio, dok je covek pod vlascu blagovidnih pomisli prelescen. A da li je moguce predstaviti sve prelesti sa njihovim odlikama i svojstvima? Njihovo osnovno svojstvo je da covek sa sigurnoscu i ubedjenjem drzi sebe za drugacijeg nego sto zapravo jeste, recimo, smatra se prizvanim da urazumljuje druge, sposobnim za neobicno zivljenje, i slicno. Njihov izvor jeste jedna fina, tanana misao: ja nesto znacim, ja sam neko i nesto, i to ne makar ko.
Nistavan covek zamislja da je neko i nesto. Tu skrivenu gordost koristi neprijatelj njegovog spasenja i hvata ga u zamku. Pored toga, i svaka tanana rdjava pomisao koju ne primecujemo drzi nas u prelesti, kada mislimo da smo vodjeni dobrim i blagocastivim pomislima. Zbog toga mozemo da tvrdimo da ni minut ne zivimo bez prelesti; zivot nam protice u iluzijama, one nas porobljavaju cas u jednom, cas u drugom obliku. Razlog tome je cinjenica da se zlo jos uvek krije u nasem bicu, da nije iz njega isparilo, dok je dobro na povrsini: pred ocima nam je stoga nesto poput magle od isparenja.