NEMANJA: SMIRENOUMLJE

nedjelja, 09.09.2007.

iReality Show

PRAYING MANTIS

Dakle, ne radi se samo o tome da Holivud inscenira privid realnog života kojem je oduzeta težina tela i snaga tela – u poznokapitalističkom potrošačkom društvu sam "realni socijalni život" dobija osobine inscenirane prevare pošto se naši realni susedi ponašaju kao glumci i statisti. Apsolutna istina kapitalističkog, utilitarističkog i obezduhovljenog univerzuma je obeztelovljenje samog "realnog života", njegovo pretvaranje u sablasni šou. Kristofer Išervud irealnost američke svakodnevice opisuje na primeru sobe u motelu: "Američko moteli su nestvarni! (...) Oni su svesno napravljeni tako da budu nestvarni. (...) Evropljani nas mrze zato što smo se povukli u život u reklamama, kao što pustinjaci odlaze u pećine da bi mogli da razmišljaju".

Ivan Slamnig

MAČKA U ČIZMAMA

U dvorac njegov uđoh ja
sa namjerama zlima
"Ja obdaren sam", reče on,
sposobnostima svima.

Ljudožder nato posta zmaj,
pa papiga, pa barka,
pa klavir, deva, pa Linne,
pa Dante i Petrarca.

"A da li možeš biti miš?"
upitah sve po planu.
"Još pitaš! Ajde da vidiš!"
Sad držim ga na dlanu.

Sad držim ga na dlanu ja,
a on me tužno gleda.
"O mišu, budi zmaj i lav."
Njemu se više ne da.

Alejandro (Alexandro) Jodorowsky Prullansky alias Jodo

Josip Sever

BOREALNI KONJ

Kad klonu moje misli o konju
Na nebosklonu tad se javi
Taj konj u propnju
Kad tonu potezi njegvi
U širno polje u pijesak

Kad mu griva lebdi
U izmaglici mora
Što se brušeno pjeni
Ko češka čaša
Na tvrdu hrastovu stolu

I kad ga jaši knez
I kad ga jaši biskup
Kada ga jaši rudar
I kad ga jaši Wagner

Tu je njegov norvegijski nerv
Njegov tirkizni mač
I taj pješčani Negev
I ta pusta madžarska
Bez jahača

Kolike li gizde u konja
Kad se propne i stane
I ostane
U bijeloj boji
Bijeli konj

Interpol - "The Heinrich Maneuver"

Reality Hrvatska

Uskoro će 11. rujan, a ni spomen na drugu katastrofu nije daleko: čeka nas nova sezona Big Brothera! Užas! Ova dva datuma, S.Ž., div iz Ljubljane, povezao je sljedećom opaskom: «Tek kada smo na televiziji videli srušene tornjeve mogli smo uočiti koliko su falš reality-shows: i kada žele biti "prave", to su emisije u kojima ljudi glume – oni naprosto glume sami sebe. Uobičajena opaska u romanima ("Ličnosti u ovom romanu su izmišljene") važi i za sudionike reality-soaps: u njima promatramo fiktivne likove, čak i kada sebe glume kao realne.»
Ova je opaska samo djelomično točna. Svaki istinski ljubitelj Oprah-showa vrlo dobro zna da je tu riječ o stanovitom manualu: taj je show uputstvo za uporabu života. Recimo, nakon spomenutog rušenja twinsa, Oprah je doskora napravila emisiju na temu: Koliko se dugo pristoji žalovati? Očito, mi današnji, mi smo ljudi bez duše, kako tvrdi Eco: i mi glumimo sami sebe, sasvim nesposobni za bilo kakvu iskrenu, nepatvorenu, autentičnu emociju ili radnju. (Sposobni smo osjetiti ili činiti jedino što nam kao društvenopoželjnu gestu, misao ili afekt propišu mediji, u prvom redu tv kao biblija siromašnih postgutembergovoga svijeta.) Na granicama Hrvatske, primjerice, bilo bi neophodno staviti upozorenje: Ljudi i događaji u ovoj su zemlji sasvim nestvarni! Svaka sličnost sa stvarnim ljudima i događajima ovdje je sasvim slučajna. U takvim okolnostima, dok hodamo nestvarnim podnebljem prerušeni u same sebe, The Big Brother u najboljoj je tradiciji teorije odraza hiperrealistička zrcalina suvremene stvarnosti: njene prividnosti, fiktivnosti našeg postojanja. Imbecilnost ovog showa, priznat ćemo i sami, tek je metonimija idiotizma javnosti: da nema budala koji to gledaju, ne bi bilo budala koje gledaju, u zemlji u kojoj svi ionako misle da ih slušaju.
Na kraju, ne znam kako još nitko nije došao na spasovnu i ingioznu ideju da u najboljoj infotainment-maniri i izravni prijenos zasjedanja Sabora pretvorimo u reality-show: takmičari su ionako tu, rasprave su potaman, i sve što je potrebno dvije su 060 linije i dva zastupnika tjedno: gledatelji svojim glasovima odlučuju tko će napustiti matičnu hrvatsku Big Brother kuću, i na kraju mandata i emisije ostaje pobjednik, koji postaje predsjednik ili premijer Hrvatske, već u skladu s kurentnim ustavnim odredbama, a RH, u projektu nepatvorene neposredne demokracije, postaje zemljom nedostižnih političkih sloboda i uljudbenog standarda. Mislim da je to najkraći put u EU. Što vi kažete? Koga biste vi ovoga tjedna nominirali?

Slavoj Žižek

Dobrodošli u pustinju realnog

Apsolutna američka paranoja: čovek koji živi u potrošačkom raju, u idiličnom kalifornijskom gradiću, polagano počinje da sluti kako je svet u kojem živi samo prevara, spektakl koji bi trebalo da ga uveri da živi u realnom svetu, a u stvari svi oko njega samo su glumci i statisti u gigantskom šou-programu.

Najnoviji primer takve paranoje je film Trumanov šou (1998) režisera Pitera Vira. U njemu Džim Keri igra službenika koji počinje da otkriva istinu kako je on, zapravo, junak televizijskog šou programa koji se emituje 24 časa dnevno: njegov grad se nalazi na gigantskoj poljani u studiju, a kamere ga neprestano prate. Kao prethodnike tog filma treba pomenuti pre svega Filipa K. Dika i njegov roman Vreme ispalo iz zgloba (1959); u tom romanu, junak svoj skromni život provodi u idiličnom kalifornijskom gradiću krajem pedesetih godina i polako otkriva da je čitav grad jedna velika prevara koja je inscenirama samo zato da bi on bio zadovoljan. Prikrivena tema oba filma svodi se na to da je poznokapitalistički kalifornijski potrošački raj nerelan i nesupstancijalan upravo u svojoj hiperrealnosti.

Dakle, ne radi se samo o tome da Holivud inscenira privid realnog života kojem je oduzeta težina tela i snaga tela – u poznokapitalističkom potrošačkom društvu sam "realni socijalni život" dobija osobine inscenirane prevare pošto se naši realni susedi ponašaju kao glumci i statisti. Apsolutna istina kapitalističkog, utilitarističkog i obezduhovljenog univerzuma je obeztelovljenje samog "realnog života", njegovo pretvaranje u sablasni šou. Kristofer Išervud irealnost američke svakodenvice opisuje na primeru sobe u motelu: "Američko moteli su nestvarni! (...) Oni su svesno napravljeni tako da budu nestvarni. (...) Evropljani nas mrze zato što smo se povukli u život u reklamama, kao što pustinjaci odlaze u pećine da bi mogli da razmišljaju".

Fantazija o katastrofi

Uspeh filma Matriks (1999), braće Vahovski, doveo je ovu logiku do vrhunca. Materijalna stvarnost, o kojoj svi imamo iskustva i koju vidimo oko sebe, zapravo je virtuelna, generirana i koordinirana od strane gigantskog megakompjutera na koji smo svi priključeni; kada se junak probudi u "stvarnoj stvarnosti" on vidi deprimirajući predeo pun izgorelih ruševina – ostatke Čikaga posle globalnog rata. Morfeus, vođa otpora, pozdravlja ga ironičnim rečima: "Dobrodošao u pustinju realnog". Nije li se u NJujorku 11. septembra dogodilo nešto slično? Građani tog grada su videli "pustinju realnog" – a mi, koje je Holivud iskvario, mogli smo, gledajući snimke tornjeva u plamenu, da mislimo samo na najuzbudljivije scene velikih filmova katastrofe.

Kada neko kaže da su napadi bili potpuno neočekivani šok, trebalo bi da se setimo druge karakteristične katastrofe s početka XX veka, katastrofe broda "Titanik"; i to je bio šok, mada su ideološkim predstavama fantazije pripremile teren za katastrofu – "Titanik" bio simbol moći industrijske civilizacije XIX veka. Zar ne važi to i za ove napade? Ne samo da su nas mediji neumorno bombardovali svojim upozorenjima na opasnost od teroristizma, već je ta opasnost očigledno bila libidinozna – setite se samo filmova na tu temu, od Bekstva iz Njujorka do Dana nezavisnosti. Zato se često naglašava veza između tih napada i holivudskih filmova katastrofe: nezamislivi događaji se događaju, a već su bili predmet fantazije, tako da se sad Amerika na neki način susrela sa onim o čemu je fantazirala, i to je bilo najveće iznenađenje.

I upravo sada, kada imamo posla sa tvrdom realnošću katastrofe, trebalo bi da se prisetimo ideoloških i fantazmatskih koordinata koje određuju način na koji je opažamo. Ako je rušenje tornjeva Svetskog trgovinskog centra uopšte simbolično, onda je manje simbolično prema staromodnoj predstavi "centra finansijskog kapitalizma", a više po tome što su oba tornja bila centri virtuelnog kapitalizma, finansijskih spekulacija koje su odvojene od sfere materijalne proizvodnje. Stravična silina udara može se objasniti samo s obzirom na granicu koja danas odvaja digitalizovani Prvi svet od "pustinje realnog" u Trećem svetu. Svest da živimo u izolovanom, artificijelnom univerzumu, stvara predstavu da nam neko koban stalno preti potpunim uništenjem.

Nije li onda Osama bin Laden, koji je navodno mozak tih operacija, ne samo pravi živi parnjak Ernsta Stavra Blofelda, megazločinca iz više filmova o Džejmsu Bondu, čiji je cilj uništenje sveta? Trebalo bi da se prisetimo sledećeg: proces proizvodnje u svom njegovom intenzitetu možemo videti samo kada Džejms Bond dođe na mesto na kojem se zaista radi (pakuje se droga, gradi raketa koje treba da uništi Njujork...), a to je mestu na kojem boravi zločinac. Zatim superzločinac zarobi Džejmsa Bonda i provodi ga kroz svoju ilegalnu fabriku – nije li na tom mestu Holivud najbliži realsocijalističkim, ponosom ispunjenim prikazima fabričke proizvodnje? Pritom je zarobljavanje Bonda, naravno, u funkciji toga da on te proizvodne pogone digne u vazduh i nama gledaocima dozvoli da se vratimo svakodnevnoj prividnoj egzistenciji u svetu u kojem "radnička klasa nestaje". Ne bi li se moglo reći da je sila, koja je uperena protiv spoljašnjosti koja preti, sada, kada su eksplodirali tornjevi Trgovinskog centra, udarila unazad, u našem pravcu?

Amerikanci misle da sigurna sfera u kojoj oni žive predstavlja svet koji je izložen pretnji terorističkih napada koji dolaze spolja – od napadača koji bezobzirno žrtvuju sami sebe: intelektualno zaostalih kukavica, primitivnih varvara. Svaki put kada se nađemo nasuprot onome spolja, koje je jedno takvo potpuno zlo, trebalo bi da skupimo hrabrosti da se prisetimo Hegelove lekcije i da u onome što je čisto spoljašnje prepoznamo destilovanu verziju samog našeg bića. Tokom proteklih pet decenija (relativno) blagostanje i mir "civilizovanog" Zapada plaćeno je izvozom bezobzirnog nasilja i razaranja u "varvarskoj" spoljašnosti. To je dugačka priča koja traje od osvajanja Amerike do krvoprolića u Kongu.

Koliko god to zvučalo jezivo ili ravnodušno, ne smemo zaboraviti da je napad zaista imao veće simboličke, nego realne posledice: u Africi svakoga dana od side umre više ljudi nego što je poginulo u tornjevima Svetskog centra; smrt tih ljudi mogla bi da se spreči relativno skromnim finansijskim sredstvima. Ako biste terorističkom napadu u Njujorku dodali i još kojih desetak snajpera koji na prolaznike pucaju ne birajući žrtve, onda biste dobili sliku Sarajeva od pre deset godina.

Tek kada smo na televiziji videli srušene tornjeve mogli smo da uočimo koliko su falš reality-shows: i kada žele da budu "prave", to su emisije u kojima ljudi glume – oni prosto glume sami sebe. Uobičajena opaska u romanima ("Ličnosti u ovom romanu su izmišljene") važi i za učesnike reality-soaps: u njima posmatramo fiktivne likove, čak i kada sebe glume kao realne. Naravno da se taj "povratak realnosti" može izvrtati na različite načine: konzervativci već pričaju da nas ranjivim čini naša otvorenost – zato bismo morali da žrtvujemo neke od sloboda koje su neprijatelji slobode "zloupotrebili". Tu logiku treba odbaciti. Zar nisu naše "otvorene" države Prvog sveta upravo države sa najjačom kontrolom u čitavoj istoriji ljudskog roda? U Velikoj Britaniji video kamerama se nadgledaju svi javni prostori, od autobusa do tržnih centara.

Udar realnosti

U skladu s tim, komentatori s desnice odmah su objavili da je završen američki "odmor od istorije" – udar realnosti je razorio toranj liberalnog stava. Sada smo primorani da uzvratimo, da se pozabavimo realnim neprijateljem u realnom svetu. Međutim: kome da uzvratimo? Kakvo god bilo uzvraćanje, ono nikada neće pogoditi pravi cilj, nikada nas neće potpuno zadovoljiti. Odmah se vidi šta je smešno u napadu Amerike na Avganistan: kada najveća svetska sila uništava jednu od najsiromašnijih zemalja na svetu, u čijim se golim brdima seljaci bore da prežive – nije li to elementarni primer iživljavanja bespomoćnog? Avganistan je idealan cilj: zemlja koje je i tako već sva u ruševinama i prašini, koju su u prethodnih dvadeset godina ratovi već više puta razorili. Da li je Avganistan izabran na osnovu ekonomskih razmišljanja? Nije li to najbolji potez – bes iskaliti na zemlji koja nikoga ne zanima i u kojoj nema šta da se uništi? Nažalost, izbor Avganistana podseća na anegdotu o ludaku koji svoj ključ traži pod svetlom ulične svetiljke; na pitanje zašto tu traži ključ kada ga je izgubio u tamnom ćošku, on odgovara: "Zato što se na jakom svetlu mnogo bolje vidi!"

Ko popušta pod pritiskom da sada nešto preduzme i da uzvrati, taj previđa pravu dimenziju onoga što se dogodilo 11. septembra. Uzvratni udarac bi trebalo da nas uljuljka u izvesnosti da se ništa nije zaista promenilo. Ali, prava dugoročna pretnja su naredne akcije masovnog terorizma – akcije koje će biti manje spektakularne, ali mnogo strašnije. Mislim na biološki rat, upotrebu smrtonosnog gasa, mogućnost genetskog terorizma (pravljenje gasova koji škode samo ljudima sa određenim tipom gena). Umesto da brzo reagujemo, trebalo bi da sebi postavimo sledeće pitanje: šta će reč "rat" značiti u XXI veku, kada više ne bude ni država ni zločinačkih bandi koje se mogu identifikovati?

U ideji o "sukobu civilizacija", na koju se ovde nadovezujemo, ima neke istine. Setite se samo iznenađenja prosečnog Amerikanca: "Kako je moguće da ti ljudi preziru vlastiti život?" Nije li druga strana tog iznenađenja tužna činjenica da je nama, koji dolazimo iz zemalja Prvog sveta, sve teže da zamislimo stvar za koju bismo dali život? Kada je posle napada talibanski ministar spoljnih poslova rekao da "oseća bol američke dece", nije li on time potvrdio hegemonsku pretenziju te fraze, tipične za Bila Klintona? Nije li danas provalija između Prvog i Trećeg sveta sve više uzak greben jedne opreke: s jedne strane dugačak i ispunjen život put materijalih i kulturnih bogatstava, a s druge strane predavanje vlastitog života nekoj transcendentnoj stvari?

Ali, predstava "sukoba kultura" ipak je pogrešna. Ono što danas vidimo jeste sukob unutar svake od civilizacija. Dovoljno je samo baciti pogled na uporednu istoriju islama i hrišćanstva i videćemo da u pogledu "ljudskih prava" islam stoji bolje od hrišćanstva. Proteklih vekova islam je, nema sumnje, prema drugim religijama bio tolerantniji nego hrišćanstvo. Ne smemo zaboraviti da su nam u srednjem veku upravo Arapi otvorili put do našeg grčkog nasleđa. Ne želeći nimalo da opravdavam stravičnu stvar koja je učinjena u Njujorku, moram reći da činjenice jasno ukazuju na to da mi ovde nemamo posla s glavnom osobinom islama "kao takvog", već sa proizvodom modernih sociopolitičkih uslova.

Ne treba da zaboravimo ni to da fanatizam postoji i duboko u srcu SAD. Preko dva miliona desničarsko populističkih "fundamentalista", koje legitimiše (po njihovom mišljenju) hrišćanstvo, praktikuju vlastiti terorizam. Šta treba da mislimo o tome što Džeri Falvel i Pet Robertson atentate u Njujorku vide kao božje znamenje kojima on kažnjava grešni život Amerikanaca?

Sada, u danima neposredno posle napada, kao da prolazimo kroz neponovljiv period između traumatskih događaja i njihovog simboličkog dejstva (onaj kratki trenutak posle velike posekotine i pre nego što nas sustigne bol) i još je otvoreno pitanje kakav će simbol postati ovi događaji i za koje postupke bi trebalo da budu opravdanje. Već su vidljivi prvi loši znaci, recimo, naglo je vaskrsao stari hladnoratovski pojam "slobodnog sveta": bitka se vodi između "slobodnog sveta" i sila mraka. Ali onda se postavlja sledeće pitanje: ko pripada neslobodnom svetu? Da li su, na primer, Kina ili Egipt, deo slobodnog sveta? Poruka je, naravno, da je obnovljena stara podela između demokratskih zemalja Zapada i svih drugih.

Dan posle napada javile su mi se novina koje su od mene tražile dugačak tekst o Lenjinu: odlučeno je da se objavljivanje tog teksta odloži. Najava nove "zabrane rada", koja bi mogla da bude mnogo snažnija i raširenija nego u Nemačkoj sedamdesetih godina? Ovih dana se često čuje rečenica da se vodi bitka za demokratiju – što je tačno, ali ne baš u onom smislu u kojem se ta rečenica obično razume. Moji prijatelji levičari su mi već pisali da u bi u ovim teškim vremenima bilo dobro da budemo suzdržani u svojim težnjama. Ali umesto da glavu uvučemo među ramena, sada treba pokazati da levica ume bolje analizira – u suprotnom, unapred prihvata da ju je politički i etički porazilo herojstvo sasvim normalnih ljudi (kao što su putnici koji su – što je primer racionalnog etičkog delovanja – savladali kidnapera i avion srušili ranije nego što su otmičari planirali: kada je čovek osuđen na skoru smrt, on treba da skupi dovoljno snage da umre tako da spreči smrt drugih).

A šta je stavom koji odasvud odjekuje: "Posle 11. septembra više ništa neće biti kao pre"? Karakteristično je da se ova rečenica nikada ne određuje preciznije – ona je samo prazan gest kojim se hoće reći nešto "duboko", a da se pritom ne zna šta bi to bilo. Zato bi naša prva reakcija trebalo da bude: zaista? Nije li pre jedina stvar koja se promenila zapravo to da je Amerika primorana da primi na znanje svet čiji je ona deo?

S druge strane, takve promene opažanja nikada nisu bez posledica pošto su takve vrste, kako mi vidimo svoj položaj, da određuju način našeg postupanja. Setimo se procesa raspada političkih režima, recimo komunističkih režima u Istočnoj Evropi devedesetih godina: u jednom trenutku ljudi su iznenada postali svesni da je igra gotova i da su komunisti izgubili. Prekid je bio čisto simbolički, "u stvarnosti" se nije ništa promenilo, a ipak je od tog trenutka konačni pad režima bio samo još pitanje dana. Šta bi bilo da se 11. septembra zaista dogodilo nešto što bi se s tim moglo uporediti?

Još uvek ne znamo kakve će posledice ovaj događaj imati na ideologiju, politiku i rat, ali jedno je jasno: SAD, koje su sebe do sada posmatrala kao ostrvo koje je izuzeto iz nasilja ove vrste, sada su neposredno pogođene. Alternativa, dakle, glasi: Amerikanci će ili odlučiti da svoju "sferu" još bolje učvrste, ili će ući u rizik da iz nje izađu. Amerika će ili ostati na duboko nemoralnom stavu "Zašto da se to nama događa? Ovde se takve stvari ne događaju!" i još ga pojačati, što će dovesti do još veće agresivnosti u odnosu na preteću spoljašnost, ukratko, do paranoidnog ponašanja; ili će Amerika konačno reskirati da napravi korak kroz fantazmatsku zavesu koja je deli od spoljašnjeg sveta, prihvatiće da je prispela u realan svet i napraviće mnogo zakasnelih korak od "Ovako nešto ovde ne sme da se dogodi!" do "Ovako nešto nigde ne sme da se dogodi!" To je prava pouka ovih napada: bićemo sigurni da se ovde ovako nešto nikada više neće dogoditi samo ukoliko sprečimo da se igde drugde to dogodi.

Američki "odmor od istorije" je bila prevara. Američki mir je kupljen katastrofama na drugim mestima. Ovih dana je uobičajeno da se nevinim pogledom posmatra neizrecivo zlo koje je prodrlo od spolja – ali i u odnosu na taj nevini pogled trebalo bi da smognemo snage i primenimo čuveni Hegelov diktum: zlo je i u nevinom pogledu koji svuda oko sebe vidi zlo.

Tokom izborne kampanje predsednik Buš je rekao da je Isus Hrist najvažnija osoba u njegovom životu. Sada ima jedinstvenu šansu da dokaže da je ozbiljno mislio: za njega, kao i za sve Amerikance, "voli bližnjeg svog" danas znači "voli muslimane", ili ne znači baš ništa.

- 01:30 - Komentari (2) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

Mail

NEMANJA: SMIRENOUMLJE

nedjelja, 09.09.2007.

iReality Show