Sewen

Evo ga, opet se zlati,
Opet dragulji od rose sjaju,
Opet kišni dani nestaju.

Evo ga, tko shvati, shvati,
Opet miriše na slatki med,
I bio je više red...

Ja se probudio nisam, zaspao
San je tvrd ko isklesan kamen.
I kao da me vjetar otpuhao,
S osmjehom, još jednom, amen...

Za pola sata nestat će svijet koji gradih,
Kao što nestadoše oni koje ispratih.
Ispekao sam tortu, smješno čim se bavim,
Kao da oproštaj slavim.

Posrnuo sam, al nisam pao,
Znao sam što slijedi pa se dočekao.
Vrijeme istječe, a ja se kao lud smijem,
Dajte mi vode da se zadnji put umijem.

Vjerujem u ljubav koja mene neće stići,
Vjerujem mada je mene morala mimoići.
Al nemam potomke da se brinem noću
Sa sobom nosim mirise i čistu samoću.

Ne mogu se više rasčešljat vlasi,
Al isto mi tortu lipo ukrasi,
Ne tribaš sviće, ko će ih puvat...
A još san za kuću čuvat...

Ne da se više kičma ispravljat,
Sve teže je dobre ljude zabavljat!
Ne da ti Bog pokret nagli...
Prid očima sve se zamagli...

Znamo svi čija je partija na kraju,
Al dok sam tu, pusti me u raju,
Ovo je meni moje sve,
Moji ljudi, običaji i kuće kamene...

Propa san masu!
Podiga minus za cilu klasu!
Godine, e godine me zbile,
Sad mogu od mene šta bi tile...

Ocidila se slika,
Ka skorup od domaćeg mlika!
Nemoreš više ni trešetu u paru,
I drugi su isto u kvaru...

Lupeški sam tija privarit sebe,
Ma kad se slika malo zagrebe,
Odma nestanu svi kolori,
I čelo mrzne, a gori!

Ne moren više bez štapa,
I roba na meni klapa!
Ovo je sud svita za me...
I fali mi tvoje rame!

Tenta me da se kamenom itnem,
A di ću ga i dokle bacit....

Nesritan, pa šta, a nije pa šta,
Nemoš pobić od ogledala...
Svoje san uvik zna za sobom skupit.
I ja ću sebi sam cviće kupit,
Al ono sa zemljom da mi traje.
I zamišljat kako držim običaje!

Nesritan kako san tija, a nisan,
Zadnji put na popisu ka da nisan popisan.
A i bolje da ne postojin kad se žderen,
Ka da san šporak, a stalno se peren.
Ka da san infetan bolešćinama novim,
Stare sam pribolija, od njih se tovim!

Nesritan jer se pogrešnim likovima ličim,
Gospe moja, na pokojnu Boju sličin!
Ka da smo svojta, a nismo ista raca,
Gospe moja, dosta mi je udaraca!
Sveti moj Ante od trinest gracija,
Na koga sam se samo bacija...

Nesritan, ma oće, proće i ova šetimana,
Proće morebit i misec ipo dana,
Nek bude šest, nek bude godina cila,
Ma onda neka dobijen krila.
Sad je svejedno oću li u svoj rodni kraj,
Ili ću Bogu u raj...

Kusali smo kiselog kupusa,
I neki namaz od humusa,
A sve slabo bez suvoga mesa,
Sad bi cilu plećku otresa!

Gledam jogurt, a on mene,
Sanjam teletinu uz kumpire pečene.
Dva lista salate tek za fintu,
I onda naručim od jabuka pitu!

Nema ti slađe kad za zub zapne,
Na košulju svinjska mast još kapne
Me neću da me sa travom hrane,
Neka vas, al nisam ja za vegane!

Ja ti u snove ne virujem nimalo,
Nije mi ničega od nade ostalo.
A sluša sam priče od žene starije,
Ma sve su to božemiprosti pizdarije.

Ja ti u snove više ne diram,
Ja samouk i na sve sviram!
I ništa me više ne more iznenadit,
Koga boli uvo šta ću uradit...

Snovi su isto ka i gatanje u kavu,
Najbolje je odma razbit ćikaru o glavu,
Ne gubi vrime, vrime je od novca
A ti si samo zalutala ovca.

Što me tjera ustat u tri i pisati,
I prije nego se tinta osuši
Papir zgužvati i baciti?

Sanjao sam snove bez osnove, u znoju,
Na licu do jutra, crvenu boju.
A htio sam da mi je ko bubregu u loju.

Ha, ha, ne ide život da ga ispišeš u trenu,
Kiseli osmjeh i stvari naopako krenu...
Sve možeš ostaviti, ali nikako sjenu!

More se mršti.
Osjeća se nevera.
Valja nam kući.

Zašto mislim na tebe kad mi je do smijanja?
A s tobom to nisam znao.
S tobom sam proplakao.
Nemam osjećaj vrućine i bez grijanja...
Od razmišljanja boli glava
I samo mi se spava.

Zašto mislim, kad sve ovo prekinuti treba.
Saberi se, napokon odluči
Nema tu sjaja ni luči.
Nemam tog osjećaja da dotičem se neba.
Seansa je ova bez strasti,
I vrijeme nam je pasti...

Tko te ljubi, neka te zabali,
Ja znam da meni ništa ne fali!
Tko te ljubi, ostala mu šminka,
Ka pitura, nekog pokojnika!

Đava nosi i tavu i jaja,
Nisi tila za dragana vlaja!
U vlaja je i pure i mlika,
Ovi more samo da uslika.

Tko te ljubi nek te stalno sića
Imala si lipšega mladića,
Ma si žensko i Đava te goni,
Bili brode u kanalu toni!

Ja ne kleden, samo kažen šta je,
I šta bit će kad oči zasjaje!
A sjajit će kad me s drugom snimi.
A ja samo, odmakni se, dimi...

Među tim, međutim, nema ništa,
Praznina kao doskočica, poskočica,
Dosjetka, spletka, a svrbi poput prišta,
Jer zašto postoji to - ali, bez lica,
Zašto postoji kao besmislica, bez smisla,
Bez poveza, kao proteza koja ne treba,
Samo vreba...

Među tim, međutim, nema aplauza,
Nesigurni smo u sigurno i obratno.
Sve je skup nekih ispunjenih pauza.
Sve je sveto svetije dok ne bude razvratno.
Pjeni se pjena, a nije morska već ljudska,
Lomi se kao ljuska, jezik se zapliće....
Ajmo sad na piće!

Kradete mi ono sigurno misto,
Di san bija šta san tija kad bi bija.
Di san se živcira i plaka i di san komunicira
Di san se smija.

Sad se činin sebi ka stari teretnjak
Ostavljen u nedovršenoj garaži.
Samo će skidat djelove sa mene
A oće li me uspit naći?

Malo je za virovat da sam skoro
20 godina bija sa svitom koji je ode biva.
Od 17.06.2006 svašta smo prošli.
20 san se godina uspješno skriva.

I di ću sad, di ću vas nać sve,
Jer ne da mi se, iznova ne da mi se...

U kolibi zatrpanoj brdom snijega,
Bio bih zahvalan da me netko gleda
Kao što si ti večeras gledala njega.
Prva se ljubav zaboravu ne da!

Boli zaboravljen biti, i to jako,
Al ti nisi zaboravljena bila.
Život to osmisli i nije lako
Ja sad te puštam da raširiš krila.

Ne bih oprostio sebi da tvoja sudbina
Ne bude tamo gdje pripada i kamo i s kim.
Lako je za mene, meni je dosta čaša vina.
Lako je za mene, ja sam tu da oprostim!

Zaglavio sam među tužnim filmovima,
Nisu, a svi su nijemi!
Ja nemam radosti za nastavljati mada trebam.
Moje misli su kao jednokratni sex u sterilnim sobama.

Zakleo bih se da sam te već negdje vidio!
Preskočimo rukovanja, poljubi me i odvedi...
Ohladio sam šampanjac, a to ne pijem,
I naručio sam jagode, al imaju samo boju...

Kupih usput buket za moj stol, prvi put,
Nikad nisam javno nosio ruže.
Bolje mirišu naranče; prekriju poštovanje!
Nitko neće primjetiti ono što krijem...

Dolazio sam prijatelju u bolnicu,
A onda sam tebe spazio.
Prijatelj je ozdravio odavno,
A ja sam i dalje do bolnice gazio.
Da bih te vidio i da me vidiš.
Možda ti se svidim ko što mi se svidiš.

Mislim da bih trebao prestati,
Nisu svi ljudi u bijelom i bijeli.
Nemam više sitnih za dnevne novine.
Možda te zaboravim i sjećanje zacijeli.
Isprani jeans sam danas obukao,
Nebi li se namjerno obrukao.

Kava iz aparata i gumeni bomboni,
Postali su navika koje se ne želim riješiti.
Zviždim u sebi kao čajnik na vatri,
Tko će me ako odem tješiti.
A otići ću jer nije ovo pogodno tlo.
Kao da sam na betonu pšenicu sijao...

Iz krajnosti u krajnost, samo tako znam,
Samo tako funkcioniram...
Nazdravljam snježnoj noći
I pitam se zašto život provodim u samoći.
A znam!

Izmišljam razmažen razloge i opravdanja,
Za sve bjegove i skitanja.
Strah me se vezati jer ne vjerujem više...
Previše sam kažnjavan pod oblakom kiše
Da, znam!

Sve što sam upio, u tome nisam uspio,
A nadao se, živući se ubio...
Probudi se mladi starče, zagrebi površinu,
Iskopaj, zaroni u dubinu, u sudbinu,
Al ja odmaram...

Život je igra, monopol, rušimo, gradimo!
Ne uberemo sve, što mukom posadimo!
Ma mrva po mrva, skupi se kao prašina!
Kao kap po kap, kao boca dobroga vina!
Znam...

Kasno je opet, kasno za filozofiranje,
Vrijeme je za spavanje, za poneko diranje,
Onaj tko ima koga, tko ima s kim,
Prije nego se smirim i oči zatvorim...
Sam...

Ova se ruža ne more slikat,
Ona se nikad neće mirisat.
Al ova je ruža, ruži unikat!
Ova će ruža ka čovik disat!

Ova se ruža ne more crtat,
Za vaku moraš izdvojit svotu!
Za ovom će se svi osvrtat.
Jer cvate jednom u životu!

Toliko smo posebni, a zapravo ranjivi.
Toliko smo neukusni, al opet hranjivi,
Onima što puzeći idu,
Kad smo tek slika na zidu...

Dva oka imamo, gledamo, netko se skida,
Šaka pjeska je dovoljna da smo bez vida.
I nema više ništa da zamjeni oči usale.
Mene hvata panika pa nosim naoćale.

Navikli da uši hvataju šaputanja bitna,
I nebitna, al bez njih panika je hitna!
Zamisli dalje bez tonova koji nas bude,
Zamisli dalje, a nikad više ne čuješ ljude!?

Imamo tijelo koje se lako probiti da.
Imamo organe, zamjenjivi su nekada,
Al onda drugi mora prestati sve drago tkati
Da možemo dalje, morao je odustati!

Zamisli živjeti, a ne znati da nisi sam!
Zamisli ne sjećati se. Znam da ne znam!
Dani sve kraći, a mi ih neznanjem stižemo.
Zamisli ne grizemo, ne znamo, ližemo...

Toliko smo posebni, a zapravo kopije samo,
Koliko smo posebni, to dobro znamo!
Nek vas bude strah, imajte u vidu,
Na kraju smo tek slika na zidu!

Tija san ti sto puta reć da mišaš ć i č onako dičije,
I da je to ono tvoje i samo tvoje i ničije!
Ma sve drugo napisano je bilo neka paralela vridnosti...
Neka umjetnost koja trpi sitnice,
Veličanstveno tkano štivo, ka zvizde iz tvoga pera providnosti,
Ti nebeska skitnice...

Nisan stiga masu toga, a to biće sad ni bitno nije.
Zna san i znan da tvoj osvrt i dan danas grije.
A neće ga više nikad bit i neću te čekat kad znan di si,
Pritvorija san se u mrvu suvoga kruva.
Kad god je potekla čista, mrzla voda, kraj izvora bila ti si...
Neka te Oni od gori sad čuva...

Uša san u vezu jer san se tija zaljubit.
Bogami sad mi dođe, da se oću ubit.
I pitan se koji me je đava u to tira,
Kad imaš mir, to se čuva, u to se ne dira!

A opet nije život maška bez užanci,
Nije lipo da smo cili život stranci!

Uša san iz neznanja, ka najveći patnik,
A za se san uvik misli da san jaki ratnik.
Izgubi san svaku bitku jer ko more s njom
Ma svi moji kažu da imaju isti dom!

Moreš otić ma ćeš brzo na loš glas.
Moš se spasit ma ćeš onda bit ka pas.

Šuti, trpi i da tvoja uvik ona zadnja bude,
O da draga, to je tako i to je za dobre ljude.
Odusta san od pobune da me ne ošine čir.
Održavan ravnotežu i prividni EU mir