Sewen

Toliko smo posebni, a zapravo ranjivi.
Toliko smo neukusni, al opet hranjivi,
Onima što puzeći idu,
Kad smo tek slika na zidu...

Dva oka imamo, gledamo, netko se skida,
Šaka pjeska je dovoljna da smo bez vida.
I nema više ništa da zamjeni oči usale.
Mene hvata panika pa nosim naoćale.

Navikli da uši hvataju šaputanja bitna,
I nebitna, al bez njih panika je hitna!
Zamisli dalje bez tonova koji nas bude,
Zamisli dalje, a nikad više ne čuješ ljude!?

Imamo tijelo koje se lako probiti da.
Imamo organe, zamjenjivi su nekada,
Al onda drugi mora prestati sve drago tkati
Da možemo dalje, morao je odustati!

Zamisli živjeti, a ne znati da nisi sam!
Zamisli ne sjećati se. Znam da ne znam!
Dani sve kraći, a mi ih neznanjem stižemo.
Zamisli ne grizemo, ne znamo, ližemo...

Toliko smo posebni, a zapravo kopije samo,
Koliko smo posebni, to dobro znamo!
Nek vas bude strah, imajte u vidu,
Na kraju smo tek slika na zidu!