Sewen

U škatuli od murve iz dvora,
Čuvan za vas papire da znate.
Šta je vaše, da ne otimate!
Ferata već kreće s kolodvora,
Morali smo i ovo odradit
Da se nebi tribale posvadit.

Čist je račun kažu jubav duga!
Nebi tija da vas sve ugnjavin,
Nebi tija da nemir ostavin.
Najgore je kad zavlada tuga,
I bis svoje provali pa dili,
Jer drukčije nismo zaslužili.

Evo sad je sve crno na bilo,
Po propisu, sve se dobro znade,
Samo složni svoju kuću grade.
Skuvano je čim je uzvrilo,
Skloni s vatre da se ne opariš.
I u miru proživiš i stariš...

Ti imaš titulu Dona,
Al čuješ zvona,
Samo kad platit ti triba,
Jer ti si ka velika riba!

Ti imaš Dona zvanje,
Ti si Božije janje!
Ti imaš i znanje,
Za otimanje...

E moj mali Done,
Nisi ti za Maradone,
Nisi za Richarda Gera,
Samo Santana svira!
I samo Elvis piva,
Veljko Rogošić pliva...
E moj mali sitni,
Takvi su nebitni!

Al eto, ti si Don,
I nečem si drugom sklon!
Ne triba naglas reć,
Ma čut će se već...

Aveti prošlogodišnjih još se nisam rišija,
I pitam se di sam u svemu to grišija,
Jer ja sam bezgrišan čovik otkad za se znam
Mislija sam da prošlost s Novom godinom zatvaram.

Za ovo nemam vrimena,
Za ovo nemam imena...

Baš sam se zapuva misleći da sam uspija pobić
Tokalo me sve šta sam tija zaobić,
Ma neću sad da isplivava sve to crnilo moje,
Nevoje se ionako nikome ne broje.

Nemore čovik uteć ka miš
Nemaš di, a i diš...

Postara sam se da upornošću steknem sve,
U radu čovik sve zaboravi, od svega pobigne.
Ko ličeni ovisnik, samo valja uporan bit,
I da me ne dira šta će reć svit...

Opet se samnom išijas tuži,
Pa me steže pa me zgrabi...
Dani su kraći, a sa njim duži,
Ne znam koje trikove rabi,
Al osjećam svaki tren s njim
Osjećam, nema spasa do noža,
Sad znaš kako dane provodim.
Trni mi cijela zadnja loža.
Ovo sam zgrabio zbog fizikale,
Nije nasljedno i zarazno nije.
Kiropraktičara trebam bez šale,
Peru Makedonca što prije!
On me jedino spasi od toga,
Miran sam barem šest mjeseci,
Nazvat ću svoje jer nemam broja
Nek me naruči, odmah mu reci!

Ne poznam više ovu balotu plavu,
Razbila se! Volija bi da nisam u pravu.
Cila se nakrivila, cila je na buže,
A nekad je bila đardin za ruže.

Ne poznam više ni svit koji živi,
Nema sredine, svi su desni ili livi.
I ne valja otkako čovik više nema mire!
A ja bi opet tija u grudima imat leptire.

Nije lipo ljude zvat nekim ružnim imenima!
Nije lipo kukat za nekim davnim vrimenima!
Nije lipo davat gas na mistu di se koči!
Puno toga nije lipo i grize ka kapula za oči!

Na svitu ima dovoljno tuge za sve.
I jedan lipi bokun mene taka je,
Koliko zna trajat nikad razumit neću.
Čupaju najlipše cviće, a suvo umeću...

Ovdje su svi odnekud, a ja odavde.
Nekad se zatvori krug i nema pravde.
Još uvik se ne dam, a znam da ću se pridat.
I sve će se jednom ugasit, sve se iskidat!

Jel misliš živote samnom u dobre bit?!
Oćeš mi dat da živim il 'vako nastavit?!
Ja ću ti bacit kontru na svaku nevoju.
I dignit bandiru nek vide svi bilu boju!

A nije to pridaja, ovi dribling si falija!
Nit žalim za ičim, niti bi ikad žalija...

Imam stol za samca, stol za ilegalca,
Ne volim one za šest.
Jer za njim nema tko sjest!
I da je od srebra i zlata,
Da ima milion karata...
I da je od najboljeg hrasta,
Ne treba mi i basta!
Jer za njim sjedit ću sam
Kao da nikome ne trebam.

Imam stol za maksimum dvoje, bez boje,
Dajte mi pod hitno pilu,
Da bude sve u stilu...
A imat ću i više slobode.
Znam ja gdje veliki vode...
Vode u druženje i gozbu i slavlje
Vode u ralje lavlje...
A ja neću dijeliti sa svima
Mjesto gdje je zima!

Svi znaju da ne pamtim rođendane, a evo tvoga se sićam.
13.12. lako mi je pamtljivo.
Sveta Luca!
Morebit zato jer smo mi dica nekad, dok nije bilo Djeda Mraza, a sveti Nikola nas je zaobilazija, tada dobivali darove.
Stari mi je reka da se Ona provuče kroz onu bužu šta ćiriš s vrata, koga ima u portunu.

Svi znaju i da ne volim rođendane, jer se cili izgubim.
Ne znam ti se ja ponašat dok se crvenim pa mislim da je svakom tako.
A tvoj je danas. A tebe nema!

Ne sićam se koliko ima da si umra, a ka da sam te jučer na konope spustija u greb.
Šiba bura, ledeni prsti, nemamo dah...

Svi znaju da se ne sićam ni smrti. Ničije.
Samo primjetim da nema nikoga. Primjetim da sam tužan!
I svake se godine strahovi povećavaju jer je sve više izgubljenih od onih koji ostaju.
Eto vidiš šta ja brojim....

Ovo me sad ćapalo nespremnog za išta. Ma proće ka šta sve prolazi.
Aj ako ima išta gori, pazi i ti na sve nas. I reci drugima isto.
Ako zbilja ima išta, pozdravi ekipu...

Znaš šta - ja ću se sićat i spominjat našima da si bija velike duše.
Grišan ma dobar!
Neke se stvari srode sa nama pa nemoš nać lik.
Ne pamtim rođendane, a velim ti, tvoga se sićam.
Mora da mi je sveta Luce ostavila najveći dar!

Opet iznajmljuju stan priko puta,
Parni je broj i kuća je žuta!
U sedam miseci, umrlo šest baba,
A dolaze ka da je stanarina džaba!

Sad molim vlasnika, daj brate pronađi,
Ima li iko da doseli mlađi!?
Ne mogu više gledat u sanduke i cviće,
Baba šeta ulicom, i sad gledam di će...

Eto ti đavle i tavu i duzinu jaja,
Jel ovo sedma prid vratima raja?
Odselit ću se svega mi na ovome svitu,
Eto me prvim avionom u Splitu...

Rijedak zrak, kao uspomene koje pamtim,
I plitko dišem, sjedinjujem se zatim,
Nekad sam znao potegnuti,
Oni pametni će odgonetnuti, što...
O kako je znalo biti veselo.

Mislima dodirujem pronicljivost tuđu,
Ponekad u starca neki đavoli uđu
Pa ga pomlade za nekih desetak minuta,
I djeca me ponekad gledaju zabrinuta, ali
Kažem im, ništa mi ne fali!

Sad mi jasnije biva da bez starca nema udarca,
Sad mi jasnije biva da živimo živjeti i nadživjeti,
Sve one besmislice kojima nas umiruju,
Ljudi u godinama se ne dodiruju?! A šta rade...
Ljudi u godinama se glade?!

Nabavio sam odvlaživač u skromnom stanu,
Nabavio sam i navlaživač, trebam ga kao hranu,
I nikad se više nisam smijao,
Nego kada sam s tobom ruke grijao, i grijem,
I opet se smijem i smijem...

Opet čežnja prijanja uz kožu,
Tugaljivo mi sad misli kopa.
Sjeo sam u udaljenu ložu
Da sam bliže oslikanog stropa.

Teatar se sa životom stapa
Ne dobiješ koliko mu daš.
Kupiš novo, a već sutra klapa,
I svega se svijetom nagledaš.

Kupio sam sjever da me hladi,
Godina će nova biti bolja!
Pa se sjetim kad smo bili mladi,
I razvezem misli preko polja.

Opet čežnja prijanja uz mene,
Tiho, tiho, sve se tako slaže...
Napustio sve sam uspomene,
A mene još uvijek tamo traže...

Nemoj previše misliti na mene,
Ne volim kad te uzme tuga.
I ne volim kad su ti oči zamagljene,
Jer očekivanja su bila druga.

Ja želim da živiš u svojoj slobodi.
Imaš pravo izbora i što želiš radi.
Ne znaš kuda te put danas vodi,
I ako je potrebno krasti, ti slobodno ukradi.

Nije ovaj svijet mjesto koje su opisivali
I nije ovo vrijeme poklonjeno za stajanje.
Jednom smo se kao pravi ljubavnici dodirivali
Što vrijedi disati ako na kraju svega stoji kajanje.

Nemoj previše misliti na mene
Ne zaslužujem sjećanje zbog nekih tuđih ljudi.
Ali možeš ako hoćeš oči uvijek držati otvorene
Nelako al teže je kad se čovjek ne usudi.

Jutros magla, 7 u 8,
Jutros ne znam ko sam!
Oko mene krivi svit,
A ja budan u osvit!

Prišija sam falše ime,
Zakleja sam se prid svime
I prid svima ne znan skrit
Poznati, a krivi svit.

Nekako se nadam bit će gušća,
Ova magla šta je od ušća,
Isar se muti, stvara se vir,
A ja se nadam pronaći mir.

Evo je stigla i deveta ura,
Svašta sam dosad izgura...
Još fali da iz neba krene lit
Da me ne nađe krivi svit...