Sewen

Koju ćeš polovicu sa sobom ponit?
Na kraju uvik, čovik mora bit jak.
Znaš li di će te put života odnit!?
Jer sve je samo svitlo i sve je samo mrak.

Znaš li šta ćeš mi reć kad stisneš kvaku?
Nismo u filmu pa da ekipa s nama plače.
Bolje sritan sam, nego u nesritnom braku!
Svit ne podnosi ovako loše kovače!

Šta će u vatri ostat od leda?
Ne idu zlatna poluga i bijeda!
Ne ide skupa meso i tofu...
I pribaci srića na katastrofu!

Bolje je onda ne reć ni slova,
Ne ide statik uz pustolova,
Nekome triba duže, hlađenje, grijanje!
Samo da nema suza i da je smijanje!

Ma nije da stalno kukam, al živili smo jednostavnije!
Danas mi svako malo neko neki presing nabije!
Imali smo skakanje i sentiše u svakom diskaću!
I svaku ladicu tih dana u mozgu lako pronaću!

Plitko je more, lambada bi zavrtila svaku veštu,
Daj ruke domaćem čoviku, daj ruke i fureštu!
Bila je baza reć, "Pliz liz maj guz!"
Hi my name is Steve Blame and you watching MTV news!

Okupi se ostatak društa ma sve riđe jer smo po svitu.
Bit ću kratak, zauvik smo ostali u davnom litu...
Pinkicu prolića, al nećemo zime ni kišne jeseni!
Ovo ni aperitiv nije, a imali smo cili menue!

Već odavno putujem vlakovima,
Kroz polja duga, prekrivena makovima,
Udobnija sjedala nego što sam znao,
Al ja ovamo nikad nisam pripadao!

Već odavno razmišljam kako se odseliti,
I opet tih 11 minuta podijeliti!
Ich werde es tun, ich strebe nach Macht
Es gibt nur einen, S-bahn 8!

Šta mi je došlo da pišem o vlaku,
U drugom vlaku i hvatam se za kvaku
Pa izlazim van na peronu broj dva,
Čeka me vožnja neopisiva...

Ja san se navika na uništene nade.
Na brane koje život čine.
Ja san se navika i da pošteni ukrade.
Na praznine zbog kojih se gine...
Al nisan se navika bez tebe bit.
Nisan se navika u bužu se skrit.

Ja san se navika da more se pini...
Cvita ka cviće ma mirisa nima.
I da ne moreš virovat našoj omladini.
A kleli smo se da sriće ima!
Navika se u sve šta nisan zna,
I zato san sad nisko pa...

Ja san se navika u zadnje vrime nenavikavat na sve
Ma kako san reka, nikako se naviknit, priviknit bez tebe...
Koja san pegula, moga bi komodno glumit u Velom Mistu.
Ka brod bez mora, auto bez ceste i avion šta nema pistu!

Kaže ćaća materi, piši mu pismo,
Da vidim šta smo? Da vidim di smo?
Šta se ne javljaš? Šta se tu zbiva?!
Ne pitaš di sam i jel mater živa?!
Mi smo već stari i sve smo ti dali,
Za umrit sutra, malo nam fali...

Mater je dodala još neko slovo,
Javi se sine, šta ima novo?!
Znan puno radiš, tu život je brži,
Znan da si oša, znan šta te drži!
Znan da te život i mazi i gazi.
Bit će sve dobro, ti na se pazi!

Zove sin nazad, s čežnjom na faci
Zove pa malo na komediju baci...
Zove sin nazad, da starce čuje,
Neš virovat, nema jeftine struje...
Al sve je po špagu pa nemoš stat,
I neš uspit ako neš cili se dat!

Moreš me sad vikat i ti i ćaća
Doma san skoro osta bez gaća!
Ma sad je dobro, al vrime proleti
Isti mi dani, radni i Svi Sveti!
Radija Uskrs, Božić, dupla plaća,
Sad znan da Vrag se po slabe vraća!

Eto me doma, krećem čim svane,
Auto je puno i ništa ne stane.
Al budilica već dvi ure nije stala!
Susida je maloprije policiju zvala,
I prva je pomoć stigla u čas.
Al iz stana se nije čuja ni glas!

Koji bi stađun bija kad bi moga
I da oćeš, najradije birat!?
Čovik je falš pa se igra se Boga,
A u Njega ne smi se dirat!

Koji bi uzeja dan i godinu koju,
Pa da ti cili život bude tren!
Da uvik si istih godina po broju,
A znaš da nećeš bit ostvaren...

Ma uvik ćeš ostat sitan i sjetan,
Dok god se zakona ne bojiš.
I nikad neš postat punoljetan,
Misliš da ideš, a stojiš!

U ćikari ladno mliko,
I skorup se stvorija.
Više ne dolazi niko
I ja san se umorija.

Špaker na drva je ladan,
Ni drva ni za lik!
I žedan san i gladan.
Ništa nije zauvik!

Primakni se sjeno bliže
Šta si mi na distanci.
Baca me pa me diže,
Ka da smo potpuni stranci.

Vrte se slike pa stvore
Od života štoriju pravu.
I brišu se sve one bore,
Miriše sve na travu...

I prođe ti život u planiranju,
Nadi životu, a ne umiranju,
Ganjanju nekih ciljeva većih i manjih.
Na kraju isto nestaneš živaca tanjih....

Zgrabiš što možeš, staviš u džep
Pa misliš kako je život lijep,
Kako te mazi, a kad na loše okrene,
Proklinješ, al i to su neke uspomene...

Jutros u 4, na putu na posao, sav krut,
Od zime najviše, još 20 minuta traje mi put...
Pa ću u kolotečinu bez misli i strahova ljutih...
Ma i ovo ja tek onako jer još se nenaspavan oćutih!

I bogati plaču pa pišaju manje
Al njih svako pita, kakvo je stanje?!
Nas srednje klase bi rado pod mostom
Sirotinju niko ne šljivi 5 posto.

I bogati plaču, al oni su jači,
Pa ako si bogat, slobodno plači!
Mi obični ljudi, niža smo klasa,
I nikada nismo imali pravo glasa.

I bogati plaču, al imaju terapije,
Kod nas je terapija kad se napije!
Ne idemo na kvalitetu nego količinu,
I sve češće napuštamo Domovinu!

I bogati plaču, za većinu nismo znali,
Dok smo mi spavali, oni su krali!
Sirotinja gleda s nadom u glasu...
Jer nas ka trave, jer nas ima masu...

I bogati plaču, i bogati sline,
Kad ih se jednom s visine skine.
Nema to obraza, u oči te gleda,
I čudi se ko ga je izbacija iz reda...

Crni dani, bijeli dani,
Sve se vrti nebrojeno puta.
I svi stižu nepozvani,
Al čovjek sve to proguta.

Zvijezde u noći mjesec ljube,
Savršen spoj, smislena veza.
Mi smo oni što ne gube
Koja je to jeftina teza!

U dubine me pošalji,
Pa nek se raširim po dnu.
Nismo mi koralji
Oni vjekovima čekaju.
Nisi ti!
Znao sam da ćeš odustati.

U dubine me vrati,
Da više nemam problema,
Tu ću sačekati...
Ovakvih koralja nema
Kakav sam ja,
I boli za milion godina!

Trinesti, a nije petak,
Danas san dobija neki letak,
Svi su alati na sniženju masu,
A ja ću sebi, briga te asu...
Za radit u kući, sve su ti live,
Ma i taki isto žive.

Trinesti, a nedilja mi je radna,
Zvir san ukroćena, goropadna,
Pa pinim na vlakove koji kasne,
Zadnje dvi godine nisu mi jasne!
Di je ona zemlja šta bila je pojam?!
Danas joj 0 umjetnički dojam!

Trinesti, aj dobro, sad se zbroji,
Nesritni dan ti ne postoji,
Sam moreš slomit sve šta se da
I popravit više nikada!
Zato prst u uvo i neka se štampa
Ne triba pipat, ne triba lampa!

Kad ostariš svaka je godina ko tona,
Nitko ti ne kaže da si stara ili star.
Svi te tješe da si ti ikona,
I da još uvijek možeš napraviti dar-mar.

Kad ostariš sužava se interes i agenda
Sve više vremena želiš spavati samo.
A svi te tješe da si ko legenda,
Dok ti jednostavno znaš da nemaš kamo.

Kuda li i što sve oplovih,
Nije mi do termina i susreta novih!
Navikavam se na seriju poslije vijesti,
I strah da više nećemo se sresti.

Svejedno stavim jastuk na stolicu praznu.
Za koga izdržavam ovu stogodišnju kaznu?
Kažu, vratit će se led, a sve je procvjetalo tek.
Priroda udara slabe, meni to kao da je lijek!

Isputovao sam sve putove, gdje se moglo proći,
20075 borbenih dana i borbenih noći.
U potrazi, netražen, u potrazi, poražen sjedim.
Dal ova prazna stolica kazuje koliko vrijedim?

Godi mi kava sa mlijekom, a mlijeko u kavi je štetno.
Ja i kad biram loše, to loše biram kvalitetno!
Težim savršenstvu, a savršenstvo je valjda bez ljudi...
Onda takvo savršenstvo neću, jer otac mi reče, samo čovjek budi...

Nekad su se priče iz postelje znale,
Nekad su se i kazne izricale,
Niko se ne sića, pomrli stari,
Danas ka roboti, sve ladni metal pari.

Džaba ti bile postelje na struju,
Iz njih se više glasovi ne čuju.
I madraci s memorijom kupljeni lani.
Ma danas u postelji ležimo sami!

Pritišće vrime kojega nima, gubimo živce
Nemamo strpljenja, spadamo u naivce.
Nit partneri, nit kolege, nit smo znalci...
Al nema veze, doć će nam nepalci...

Ne zatvaraj vrata, možda poželiš ući,
Još uvijek sam ko porculan nekorišten, sam u kući...
Ne zatvaraj vrata, ovdje se skloni od sviju,
Ovo je stanica za nesretne, za one koji se kriju.

Ne zatvaraj vrata, ovdje se sva obećanja štuju,
Ovo je prenoćište za one koji putuju,
Ne zatvaraj vrata, netko uvijek treba budan biti,
Netko tko će s tobom stati, s tobom ozdraviti...

Bez najave ne primam goste, ali ti nisi gost,
Ti si želja da prekinem post!
Ti si čežnja za sve čežnje, nada nad nadom,
Ti si moja šetnja uspavanim gradom...

Svi se sa životinjama uspoređuju
I sve ljude životinje usrećuju...
Pa smo medvjedi, lavovi i pume,
Pa smo kraljevi savane i šume.

Svi vole da su životinjskog roda,
Svi vole reći - mi smo priroda!
Tigrovi, jaguari, pauci, zmije...
Al prečesto se majmun iza svega krije.

A gdje su tek slonovi, konji i krave,
Ovce i koze, samo nek je trave...
Izgleda da čovjek se postaje sve teže,
Prečesto bježimo od onog što nas veže!

Neću se falit šta san sve ima,
Sve ti se danas na svitu snima.
I nemoš uteć, uvik na kraju
Samo pošteni i dobri ostaju!

Nije mi bilo do sjajnih stvari,
To te na kraju samo pokvari.
Kako je meni, neka je svima,
Pa svaki lonac poklopac ima!

Nisan ni Boga za bradu povuka,
Nisan se smija kad drugi je kuka.
Ja san za ljude šta uvik grade,
Nećemo mišat kupe i špade!

Ne znam kako je na drugom mistu,
Ove s pulmologije bi na crnu listu
Nema tu reda, dok svit uporno kašlje,
Stisnut si, kad upadneš u njihove rašlje.
I čekaš bez stida, a naručen u podne,
Ma jebem ti sve one ideologije rodne.
Padobranaca ka u priči - samo ću nešto pitat,
Došlo mi je da ih krenem kroz prozor itat.
Pa sestra ova, pa sestra ona, pa mobitel joj zvoni,
A ja dvi ure mučin, đava te odnija, kloni!
Mogu šta oće, kad oće u ovim hodnicima starim.
I ko sam ja da im ustaljenost pokvarim,
Ma sam uljudno pustija glas, dišući plitko,
Cijepljen od kolutanja očiju, jer nisam niko....

I kada curi i kad je ka slap,
Uvik ostane ona jedna kap!

I uvik se zgužva ka nika kesa,
Koliko ga tresa da tresa...

A zna je bit jak ka i FAP!
I tad bi ostala ona jedna kap...

Držiš ga i kad uvene!
Muški razumu, a i žene!

Ipak je kroz život sve od sebe da,
I nastala je nova populacija!

Znaš ti o kome ja...
Dabome, i neka Ga!