Sewen

Dolazio sam prijatelju u bolnicu,
A onda sam tebe spazio.
Prijatelj je ozdravio odavno,
A ja sam i dalje do bolnice gazio.
Da bih te vidio i da me vidiš.
Možda ti se svidim ko što mi se svidiš.

Mislim da bih trebao prestati,
Nisu svi ljudi u bijelom i bijeli.
Nemam više sitnih za dnevne novine.
Možda te zaboravim i sjećanje zacijeli.
Isprani jeans sam danas obukao,
Nebi li se namjerno obrukao.

Kava iz aparata i gumeni bomboni,
Postali su navika koje se ne želim riješiti.
Zviždim u sebi kao čajnik na vatri,
Tko će me ako odem tješiti.
A otići ću jer nije ovo pogodno tlo.
Kao da sam na betonu pšenicu sijao...

Iz krajnosti u krajnost, samo tako znam,
Samo tako funkcioniram...
Nazdravljam snježnoj noći
I pitam se zašto život provodim u samoći.
A znam!

Izmišljam razmažen razloge i opravdanja,
Za sve bjegove i skitanja.
Strah me se vezati jer ne vjerujem više...
Previše sam kažnjavan pod oblakom kiše
Da, znam!

Sve što sam upio, u tome nisam uspio,
A nadao se, živući se ubio...
Probudi se mladi starče, zagrebi površinu,
Iskopaj, zaroni u dubinu, u sudbinu,
Al ja odmaram...

Život je igra, monopol, rušimo, gradimo!
Ne uberemo sve, što mukom posadimo!
Ma mrva po mrva, skupi se kao prašina!
Kao kap po kap, kao boca dobroga vina!
Znam...

Kasno je opet, kasno za filozofiranje,
Vrijeme je za spavanje, za poneko diranje,
Onaj tko ima koga, tko ima s kim,
Prije nego se smirim i oči zatvorim...
Sam...

Ova se ruža ne more slikat,
Ona se nikad neće mirisat.
Al ova je ruža, ruži unikat!
Ova će ruža ka čovik disat!

Ova se ruža ne more crtat,
Za vaku moraš izdvojit svotu!
Za ovom će se svi osvrtat.
Jer cvate jednom u životu!

Toliko smo posebni, a zapravo ranjivi.
Toliko smo neukusni, al opet hranjivi,
Onima što puzeći idu,
Kad smo tek slika na zidu...

Dva oka imamo, gledamo, netko se skida,
Šaka pjeska je dovoljna da smo bez vida.
I nema više ništa da zamjeni oči usale.
Mene hvata panika pa nosim naoćale.

Navikli da uši hvataju šaputanja bitna,
I nebitna, al bez njih panika je hitna!
Zamisli dalje bez tonova koji nas bude,
Zamisli dalje, a nikad više ne čuješ ljude!?

Imamo tijelo koje se lako probiti da.
Imamo organe, zamjenjivi su nekada,
Al onda drugi mora prestati sve drago tkati
Da možemo dalje, morao je odustati!

Zamisli živjeti, a ne znati da nisi sam!
Zamisli ne sjećati se. Znam da ne znam!
Dani sve kraći, a mi ih neznanjem stižemo.
Zamisli ne grizemo, ne znamo, ližemo...

Toliko smo posebni, a zapravo kopije samo,
Koliko smo posebni, to dobro znamo!
Nek vas bude strah, imajte u vidu,
Na kraju smo tek slika na zidu!

Tija san ti sto puta reć da mišaš ć i č onako dičije,
I da je to ono tvoje i samo tvoje i ničije!
Ma sve drugo napisano je bilo neka paralela vridnosti...
Neka umjetnost koja trpi sitnice,
Veličanstveno tkano štivo, ka zvizde iz tvoga pera providnosti,
Ti nebeska skitnice...

Nisan stiga masu toga, a to biće sad ni bitno nije.
Zna san i znan da tvoj osvrt i dan danas grije.
A neće ga više nikad bit i neću te čekat kad znan di si,
Pritvorija san se u mrvu suvoga kruva.
Kad god je potekla čista, mrzla voda, kraj izvora bila ti si...
Neka te Oni od gori sad čuva...

Uša san u vezu jer san se tija zaljubit.
Bogami sad mi dođe, da se oću ubit.
I pitan se koji me je đava u to tira,
Kad imaš mir, to se čuva, u to se ne dira!

A opet nije život maška bez užanci,
Nije lipo da smo cili život stranci!

Uša san iz neznanja, ka najveći patnik,
A za se san uvik misli da san jaki ratnik.
Izgubi san svaku bitku jer ko more s njom
Ma svi moji kažu da imaju isti dom!

Moreš otić ma ćeš brzo na loš glas.
Moš se spasit ma ćeš onda bit ka pas.

Šuti, trpi i da tvoja uvik ona zadnja bude,
O da draga, to je tako i to je za dobre ljude.
Odusta san od pobune da me ne ošine čir.
Održavan ravnotežu i prividni EU mir

Čekam je danima da se javi,
Da opet stilski zadavi...
Evo i zima se stišava već,
I na litnje vrime ćemo preć
A nje nema, ka da se skrila,
Da nebi s nama pila!
Ima li ovoj potrazi kraja?
Ljudi, di je Dinaja?

Malo me i briga steže,
Ipak nas neko vrime veže,
Jel bolesna i jel se liči?
Drugarice to na te ne sliči!
Daj nam znaka da si tu,
Samo misli mira tribaju...
Da potraga dođe do kraja!
Dinaja...

U zavjetrini je najbolje sačuvati mir od oluje.
Ni duboko disanje majke Zemlje se ne čuje.
Uzmem svoju vodku s ledom i nektar naranče
I pijem dok me ne takne. Onda je sve jače!

Izoštrena su čula, a opet meka i ništa ne boli,
Ko avion ugašenih motora i nas dvoje u njemu goli.
Turbulencije su stale, ocean ispod nas, sve se plavi.
I onda se vratim, sve je to samo u mojoj glavi.

Iz zavjetrine samo ja i škripanje stolca na rasklapanje.
Škura mjesečina; odavno je vrijeme za spavanje.
Natočit ću još jednu bez leda, već me i grlo steže.
Možda dočekam svjetlo da ovu noć prereže...

Nemam neku strategiju dok ophodim se sa i prema ljudima,
Valjda je odnekud iznikla brana pa premalo žara u grudima.
Buktim nekako u sebi i pronalazim sebe uvijek u tišinama.
Ja sam stara parna mašina al još uvijek čvrsto stojim na šinama.

Nemam neku strategiju da se osmjehnem i da prođu svi ratovi.
Ja jednostavno ne znam kako se u mom gradu nazivaju svi kvartovi.
Ne znam ni ulice, ponajmanje brojeve, lakše upamtim smjer.
Nekad sam toliko bijesan, mada se pokušavam smiriti, jer...

Nemam neku strategiju i možda je baš to strategija koja me tjera.
U našim je prostorima katoličkim bitna nada, ljubav i vjera!
A ja se izopćujem svim pravilima koja nalažu da probudim svijest.
Ne diraj me, samo mi daj popit i jest, da imam gdje odmorit i sjest!

Svaki je izdajnik Juda,
I svakom je kuća luda!
U čudnim odijelima gibaju,
Premalo ih ubijaju...

Neljudi na ljude pljuju!
Ne pričaju kao što i ne čuju!
Samo se njišu ne dišući,
A otrov je pokupljen još sišući!

Teror na teror, ne čini nam sreću!
Još gore je kad se laži umeću!
Ne valja riječi, između redova čitati,
Kad osljepe, tko će boju kože pitati?!

Svaki je izdajnik Juda,
I svaki još vjeruje u čuda,
A čuda se ne događaju svima,
Tek onima...

Ušli su korakom odlučnim
A izašli kao dim...

Ja bi od pečenog labuda krilo,
Od onog iz labuđeg jezera, šta pleše.
Najslađe je uz kost, ne volin bilo,
Već mi se brkovi od slasti smješe.

Ja bi od prašćića Babe prednji but,
Aj majketi zato se svinje i tove!
Kad krcka kožica baš je lipo čut,
Za dobar odojak uvik se ima love!

Ja bi i kozu i sve kozliće i vuka,
I nek je gozba prava pravcata za sve!
Samo se nadam da mi neće bit muka!
Nisam se još proba najist mesine vučije!

Sad će me napast ovi za zaštitu dice
I bajki i životinja; zvonit će svi telefoni.
Napast će me i oni biljni ubojice,
Vegetarijanci, vegani, eh da, posebno oni!

Pa ću se branit po sudu i dizat se na noge,
Kako je sve to ispalo za malo se nasmijat.
Oni meni i ja njima, petavat ćemo roge,
A meni će isto svaka večera prijat.

Ti imaš jedno plavo, a drugo zeleno oko,
Ka da si Bowie samo u lipšem izdanju.
Svako je na svoj način nekako duboko.
A ja više ništa više nisam u stanju,
Osim te gledati i poželjeti dodirnuti samo
Kao da smo poznanici, kao da se znamo!

Ti imaš jednu veću, a drugu manju sisu!
Takve su jednostavno sve normalne žene.
Ti si normalnija od normalnih i onih što nisu,
Ti ka da si zasjala iz neke duboke sjene.
Pojaviš se, zasjeniš sve i nestaneš u trenu,
Ostavljaš ovu glavu za tobom izgubljenu.

Navikao sam se, a čekanju nema nikad kraja,
Mirno sam pričao; kurtoazija s dosadnim tetama.
Negdje s dna hodnika, čuje se neka graja,
Opet dolaziš u onim visokim petama!
Nisam lud, svima si pod nogama poremetila tlo
Opet smo mladi i živi, dobro je to, dobro je to!

Ona nije tu, ona umire, možda već i jest.
Tako je, kako je, sve će nas smrt presrest.
Sad glupo zvuči, one day I fly away...
Randy nosi onu soul tugu u glasu i sve je gay.

Ona nije tu, ona se neće čuti s ove bine,
Postaje kao snijeg, topi se, al kao da je ne brine.
Hospicij smo pretvorili u dom, topao i drag.
Na jednom ramenu anđeo, na drugom ramenu vrag.

Ona nije tu, a jest i kao da je više briga nije.
Ja sam opet dijete, njeno nisam, pitam se čije?
Zatvorit ću vrata za sobom da ne čujem zadnji dah.
Crying in the rain, do danas me nije bilo strah...

Nemaš pojma koliko mi nedostaješ!
Ionako ti nikada neću reći!
Osudio sam sam sebe na dugovječno utapanje u poljima pod maglom.
Osudio sam se na maštanje nemogućeg jer rođeni smo u raskoraku nespremni.
Zasvjetlim kao zvijezda i pravim se da mi je dovoljno nevoljen biti!

Svako tvoje "dobro jutro" je doživljaj i ako imam sreće, okrznut ćemo se u prolazu.
Ja ću tada pokušavati udahnuti sve što je ostalo u zraku. Da sve moje bude!
Jutros nisam uspio ništa reći...
Pokušavam živjeti oživljeno, samo meni znano,
Vapaji za blizinom se probudiše!

Po stisci ruke očitavam karakter simbola oko mene. Preslabo!
Moju tjeskobu i neizmjerenu sjetu, ne primjećuje nitko.
Godine glume sam utukao u život.
Prihvaćam pojam "tiha patnja" ko blaženo stanje nas neveselih.
U magli sam, jer u magli si i magla smo!

Ko upjevavanje mi se događa svaki dan.
A rado bih zapleo prste među tvojima.
I u ovim dosadnim godinama, još me radoznalost drži za ramena,
Još me sve vraća tebi kao da sam dječak željan ispunjenja.
Jer teško je opisati moje osjećaje prema tebi; jedinoj tajni moga jutra.
I zato spontano i spretno baratam poklicima, ne dajući nikome otkrivenje.

U snove ću pokoran, umoran i uporan,
Čekati tebe da dođeš, ne prođeš, ostaneš!

Ka da sam na križu, ma živ živcat,
Samo mi se ne da micat
Pa promatram lažima opijeni puk
I režim ka vuk, zvukovi ječe,
Dok oni kleče...

Ka da sam na križu, krvav do kosti
I još su me provali probosti
Ma sam se ka tica izmaka
Nema ovakvog junaka di sunce grije
Šta se smije...

Ka da sam na križu, ma zapravo svi smo
Nije bitno šta jesmo, a šta nismo,
Našli smo se sa miljun raznih misli,
Na zemlji se stisli, sa njom smo srasli,
I nastavili pasti...

Kad nisi s ljudima kompaktan,
Dohvatiš se čaše.
Kad nisi s ljudima, ni arogantan,
I nemaš očenaše
Normalno da dohvatiš se čaše.

Jer treba ti bliskost i vedrina,
Podupla se svijet.
A teška je i bolna istina,
Ti spreman za let!
Tražiš nektar, sasušen je cvijet.

Sve kopija do kopije sjedaju,
Ja ustadoh sam.
Cijeli život kopije opsjedaju,
I sam nazdravljam,
U najboljem društvu uživam!

Čekao sam tražeći,
Ili sam tražio čekajući?!
Ne znam ni sam,
Pa sebi zbog toga opraštam.

Godinama nisam volio čaj,
A sad sam taj!

Promatram ljude sluhom,
Ne osjećam ih duhom!
Prošlo me triježnjenje i muka
I na meni je odluka...

A godinama nisam pio čaj.
Vrijedi li pokušaj?

Zablistati ili se izgubiti?
Odustati ili se zaljubiti?
Pa pasti od straha na tlo?
Želim li to?

Zašto dica viču, "za dom spremni"?
Zato jer su ostavljeni!
Niko se ne brine za njihova stanja
A njima je dosta šaputanja.
Tili bi disat na oboja pluća
Jer tisna im je kuća!

Zašto narod viče te stare parole?
Zato jer ih više ne vole!
Kad nemaš izbora, nacionalizam pali
Da bi za sebe sva svitla ukrali!
I svi su isti, nebitno pod kojom bojom.
Hvale se lažno Hrvatskom mojom.

Svit je u gabuli, svit se ne trpi!
Ma iskidano se lako okrpi!
Pa šta da se vidi, barem je cilo...
Danas se sve razvodnilo.
Znam nemoš oladit juhu u tren
Ne smije se čovik ostavljen!

Zamrzit je uvik lakše od volit.
Prikinit lakše nego zamolit!
Ja bi da "za dom spremni" svi viču!
Šta više kliču, lakše se miču.
I poslin neće imat ko vikat!
Ajmo se zato svi skupa slikat!

Reci, kako je bilo biti...
Dal se lako otuđiti,
I samo nestati, otići,
Kako to postići?

Reci, s koje strane boli,
Više ili manje, kad zavoli,
I odvoli, a vidim može,
Noževi se lože!

Reci sad kad smo podijelili,
Reci sad kad smo zacijelili,
Kako tko...
Ja nikako.

Reci sad kad je tuge metar,
Reci sad opet u vjetar...
Reci,
Sasjeci!

Reci, gdje čovjek ode
Slobodan, a bez slobode.
I samo se izbriše
A diše...

Pričama crno-bijele fotografije bojam,
Bez milosti sam, al još uvijek dijete.
S godinama stekao sam dojam.
Da samo prelete...

Pričama crno-bijele fotografije bojam.
Snove sam imao pa sam ih sklonio samo.
Za neke stvari ne postoji pojam.
Duša i ja ovdje ne pripadamo.

Skrio sam se, stvorio sam zaklon,
Otišao sam prije nego sam htio!
Na kraju predstave nisam doživio naklon,
Samo sam se ubio...

U škatuli od murve iz dvora,
Čuvan za vas papire da znate.
Šta je vaše, da ne otimate!
Ferata već kreće s kolodvora,
Morali smo i ovo odradit
Da se nebi tribale posvadit.

Čist je račun kažu jubav duga!
Nebi tija da vas sve ugnjavin,
Nebi tija da nemir ostavin.
Najgore je kad zavlada tuga,
I bis svoje provali pa dili,
Jer drukčije nismo zaslužili.

Evo sad je sve crno na bilo,
Po propisu, sve se dobro znade,
Samo složni svoju kuću grade.
Skuvano je čim je uzvrilo,
Skloni s vatre da se ne opariš.
I u miru proživiš i stariš...

Ti imaš titulu Dona,
Al čuješ zvona,
Samo kad platit ti triba,
Jer ti si ka velika riba!

Ti imaš Dona zvanje,
Ti si Božije janje!
Ti imaš i znanje,
Za otimanje...

E moj mali Done,
Nisi ti za Maradone,
Nisi za Richarda Gera,
Samo Santana svira!
I samo Elvis piva,
Veljko Rogošić pliva...
E moj mali sitni,
Takvi su nebitni!

Al eto, ti si Don,
I nečem si drugom sklon!
Ne triba naglas reć,
Ma čut će se već...

Aveti prošlogodišnjih još se nisam rišija,
I pitam se di sam u svemu to grišija,
Jer ja sam bezgrišan čovik otkad za se znam
Mislija sam da prošlost s Novom godinom zatvaram.

Za ovo nemam vrimena,
Za ovo nemam imena...

Baš sam se zapuva misleći da sam uspija pobić
Tokalo me sve šta sam tija zaobić,
Ma neću sad da isplivava sve to crnilo moje,
Nevoje se ionako nikome ne broje.

Nemore čovik uteć ka miš
Nemaš di, a i diš...

Postara sam se da upornošću steknem sve,
U radu čovik sve zaboravi, od svega pobigne.
Ko ličeni ovisnik, samo valja uporan bit,
I da me ne dira šta će reć svit...

Opet se samnom išijas tuži,
Pa me steže pa me zgrabi...
Dani su kraći, a sa njim duži,
Ne znam koje trikove rabi,
Al osjećam svaki tren s njim
Osjećam, nema spasa do noža,
Sad znaš kako dane provodim.
Trni mi cijela zadnja loža.
Ovo sam zgrabio zbog fizikale,
Nije nasljedno i zarazno nije.
Kiropraktičara trebam bez šale,
Peru Makedonca što prije!
On me jedino spasi od toga,
Miran sam barem šest mjeseci,
Nazvat ću svoje jer nemam broja
Nek me naruči, odmah mu reci!

Ne poznam više ovu balotu plavu,
Razbila se! Volija bi da nisam u pravu.
Cila se nakrivila, cila je na buže,
A nekad je bila đardin za ruže.

Ne poznam više ni svit koji živi,
Nema sredine, svi su desni ili livi.
I ne valja otkako čovik više nema mire!
A ja bi opet tija u grudima imat leptire.

Nije lipo ljude zvat nekim ružnim imenima!
Nije lipo kukat za nekim davnim vrimenima!
Nije lipo davat gas na mistu di se koči!
Puno toga nije lipo i grize ka kapula za oči!

Na svitu ima dovoljno tuge za sve.
I jedan lipi bokun mene taka je,
Koliko zna trajat nikad razumit neću.
Čupaju najlipše cviće, a suvo umeću...

Ovdje su svi odnekud, a ja odavde.
Nekad se zatvori krug i nema pravde.
Još uvik se ne dam, a znam da ću se pridat.
I sve će se jednom ugasit, sve se iskidat!

Jel misliš živote samnom u dobre bit?!
Oćeš mi dat da živim il 'vako nastavit?!
Ja ću ti bacit kontru na svaku nevoju.
I dignit bandiru nek vide svi bilu boju!

A nije to pridaja, ovi dribling si falija!
Nit žalim za ičim, niti bi ikad žalija...

Imam stol za samca, stol za ilegalca,
Ne volim one za šest.
Jer za njim nema tko sjest!
I da je od srebra i zlata,
Da ima milion karata...
I da je od najboljeg hrasta,
Ne treba mi i basta!
Jer za njim sjedit ću sam
Kao da nikome ne trebam.

Imam stol za maksimum dvoje, bez boje,
Dajte mi pod hitno pilu,
Da bude sve u stilu...
A imat ću i više slobode.
Znam ja gdje veliki vode...
Vode u druženje i gozbu i slavlje
Vode u ralje lavlje...
A ja neću dijeliti sa svima
Mjesto gdje je zima!

Svi znaju da ne pamtim rođendane, a evo tvoga se sićam.
13.12. lako mi je pamtljivo.
Sveta Luca!
Morebit zato jer smo mi dica nekad, dok nije bilo Djeda Mraza, a sveti Nikola nas je zaobilazija, tada dobivali darove.
Stari mi je reka da se Ona provuče kroz onu bužu šta ćiriš s vrata, koga ima u portunu.

Svi znaju i da ne volim rođendane, jer se cili izgubim.
Ne znam ti se ja ponašat dok se crvenim pa mislim da je svakom tako.
A tvoj je danas. A tebe nema!

Ne sićam se koliko ima da si umra, a ka da sam te jučer na konope spustija u greb.
Šiba bura, ledeni prsti, nemamo dah...

Svi znaju da se ne sićam ni smrti. Ničije.
Samo primjetim da nema nikoga. Primjetim da sam tužan!
I svake se godine strahovi povećavaju jer je sve više izgubljenih od onih koji ostaju.
Eto vidiš šta ja brojim....

Ovo me sad ćapalo nespremnog za išta. Ma proće ka šta sve prolazi.
Aj ako ima išta gori, pazi i ti na sve nas. I reci drugima isto.
Ako zbilja ima išta, pozdravi ekipu...

Znaš šta - ja ću se sićat i spominjat našima da si bija velike duše.
Grišan ma dobar!
Neke se stvari srode sa nama pa nemoš nać lik.
Ne pamtim rođendane, a velim ti, tvoga se sićam.
Mora da mi je sveta Luce ostavila najveći dar!

Opet iznajmljuju stan priko puta,
Parni je broj i kuća je žuta!
U sedam miseci, umrlo šest baba,
A dolaze ka da je stanarina džaba!

Sad molim vlasnika, daj brate pronađi,
Ima li iko da doseli mlađi!?
Ne mogu više gledat u sanduke i cviće,
Baba šeta ulicom, i sad gledam di će...

Eto ti đavle i tavu i duzinu jaja,
Jel ovo sedma prid vratima raja?
Odselit ću se svega mi na ovome svitu,
Eto me prvim avionom u Splitu...

Rijedak zrak, kao uspomene koje pamtim,
I plitko dišem, sjedinjujem se zatim,
Nekad sam znao potegnuti,
Oni pametni će odgonetnuti, što...
O kako je znalo biti veselo.

Mislima dodirujem pronicljivost tuđu,
Ponekad u starca neki đavoli uđu
Pa ga pomlade za nekih desetak minuta,
I djeca me ponekad gledaju zabrinuta, ali
Kažem im, ništa mi ne fali!

Sad mi jasnije biva da bez starca nema udarca,
Sad mi jasnije biva da živimo živjeti i nadživjeti,
Sve one besmislice kojima nas umiruju,
Ljudi u godinama se ne dodiruju?! A šta rade...
Ljudi u godinama se glade?!

Nabavio sam odvlaživač u skromnom stanu,
Nabavio sam i navlaživač, trebam ga kao hranu,
I nikad se više nisam smijao,
Nego kada sam s tobom ruke grijao, i grijem,
I opet se smijem i smijem...

Opet čežnja prijanja uz kožu,
Tugaljivo mi sad misli kopa.
Sjeo sam u udaljenu ložu
Da sam bliže oslikanog stropa.

Teatar se sa životom stapa
Ne dobiješ koliko mu daš.
Kupiš novo, a već sutra klapa,
I svega se svijetom nagledaš.

Kupio sam sjever da me hladi,
Godina će nova biti bolja!
Pa se sjetim kad smo bili mladi,
I razvezem misli preko polja.

Opet čežnja prijanja uz mene,
Tiho, tiho, sve se tako slaže...
Napustio sve sam uspomene,
A mene još uvijek tamo traže...