Tija san ti sto puta reć da mišaš ć i č onako dičije,
I da je to ono tvoje i samo tvoje i ničije!
Ma sve drugo napisano je bilo neka paralela vridnosti...
Neka umjetnost koja trpi sitnice,
Veličanstveno tkano štivo, ka zvizde iz tvoga pera providnosti,
Ti nebeska skitnice...
Nisan stiga masu toga, a to biće sad ni bitno nije.
Zna san i znan da tvoj osvrt i dan danas grije.
A neće ga više nikad bit i neću te čekat kad znan di si,
Pritvorija san se u mrvu suvoga kruva.
Kad god je potekla čista, mrzla voda, kraj izvora bila ti si...
Neka te Oni od gori sad čuva...
Post je objavljen 04.02.2026. u 22:33 sati.