Sewen

Zapivat ću jer je srcu milo,
Udaje se sestra sva u bilo.
Zapivat ću da me čuju jače,
Vidim mater o radosti plače.

Zapivat ću ka i nikad prije,
Nek se fešta i ide i pije,
Zapivat ću u dva glasa s ćaćom,
Sa sestrama i ostalom braćom.

Zapivat ću sa sestrom za diku,
Pa je pridat njenome čoviku,
Zapivat ću jer mi srce lupa,
Živili mi sto godina skupa.

U paketu friška arja,
Pošton stiže iz Zadvarja.
Pruži korak, meni priša,
Čekaću te kod Omiša.

Puno će mi dobro doći,
Da razladi vruće noći,
Da rastira svu sparinu
I omekša omarinu.

U Splitu je puno vruće,
Potoćat ću se u Duće,
Otvorit ću malo paket,
Jer san vako ka i sapet.

U Podstrani čeka kaić,
Reka san in da ću naić,
Pa ću sa njin priko Lava,
Najranije, dok svit spava.

Stiga san na novu Rivu,
Galebovi mi se krivu,
Nema vitra, nema bave,
Pa se pari da se dave.

Otvoriću opet paket,
Da ne buden i ja napet,
Izašla friškina,
O koja milina.

Iden doma o'man,
Gađat će me poman,
Šta ću in sad donit,
Moga bi potonit.

Kašeta mi prazna,
Asti koja kazna,
Triba san je čuvat,
Sad mi valja puvat.

Rado minjan jude za grumen gline,
Da više po meni ne sline.
Od gline ću napravit vazu,
I proću tu bidnu fazu.

Rado minjan čovika za rupu u stini,
Da više po meni ne slini.
U rupu ću sakrit blago,
I bit će mi drago.

Rado minjan ovo svoje kruto stanje,
Za neko mekše olakšanje.
Rađe od beštimji bižin,
Nega se s čovikon zbližin.

Tužno je to da mi je rađe
To "rado" i puno slađe.
Tužno je to, kad judi uvridu,
Još gore da to ne vidu.

Ne volin ovi posa',
Šporka mi brate kosa.
I slipljena ispo šljema,
Ode mi radosti nema.

Ne moreš živit o buke,
Šporke mi brate ruke,
Postat ću slip i gluv,
Doša san ka grana suv.

Nekad me držala lova,
Diga san kredit do krova.
Pošteni dug triba vratit,
A ode me ne mogu platit.

Triba san slušat stare,
Aj sinko u političare.
Tamo se, za ništa plati,
I svi tu želu ostati.

Ma jeli....
A baš me veseli....

Sad iden kupit kravatu,
Jadranka sprema salatu,
Večera, a baš san gladan,
Od gladi u afan padan.

Na prakticiram ovo pripadanje,
Ni ova obilježja koja mi dadoše.
Sva moja nadanja, sve moje strpljenje,
Kroz neku pukotinu snova propadaše.

I ja bijah izgubljen, smisao tražeći,
I ja vjerovah da sam se spasio.
Zapravo sam tjeskobom istinu krio,
Zapravo sam se zauvijek ugasio.

I boli me ova kiša i ovo sunce,
Bole me vjetrovi topli, vjetrovi hladni.
Naposljetku, konstatiram među nama,
I ja sam... - pa smo zajedno jadni!

Sve je manje nas idola,
K'o da smo koralji...
Odmahni rukom preko stola,
I grubu riječ pošalji.

Da te više ne volim kažem,
Da blato mi je draže...
I mjenjam pejzaž nekim kolažem,
Neću da me traže.

U vremenu riječ ne vrijedi ništa,
A zastati nije lako.
Nema za mene pristaništa,
Odustajem polako.

Ne mogu više posložiti vlastite misli.
Bezakonje mi potajno uživanje sklada.
Ja i moje - ja, na suncu smo kisli,
I nisam siguran tko zapravo samnom vlada.

Ja kao pjesčana dina, vjetar me slaže,
Ja kao kapljica vode, rijeka me vodi,
Ja kao razborit čovjek, to pamet nalaže,
A ništa mi ne prija, ništa mi ne godi.

Dal' ima tog vjetra, da me na čas smiri,
Dal' ima te vode, da spere svu masnoću,
I čovjeka da me sasluša, s ljudima pomiri,
Ili sam osuđen na tjeskobu i samoću!

Niko tebe nesmi taknit,
Morat će se odma maknit.
Niko tebe nesmi blatit,
Odma će mi platit.

Ko te smi pogledat krivo,
Voli tebe dragi Ivo,
Mašem ti iz sjene,
Ne vidu me hijene.

Jadro ti si moja stina,
Ti si moja Domovina.
S tebon bi u štetu,
S drugon na paštetu.
Tebe sanjan golu,
Na mojemu stolu.
Druga u fažolu
Toćaje bržolu.

Niko tebi nesmi prić
Odmanama ću ga stić.
A za šest dugih miseci,
Da se vratin, reci.

Vladat ćemo dok smo živi,
Pivaj i kapu nakrivi.
Drugi neka bisnu,
Ajmo za njih jednu misnu....

Ne gubin te ja iz vida,
Jer si Jadro moja - sida.
Sveta si, presveta,
Drugima to smeta.
Ostat ću ti sjena,
Ti si mi ka žena,
Sve skupi na pozornicu,
Ovi put za podmornicu!

Božanstvo,
To je dati riječ i ne izdati,
Kad je mučno, da će prestati,
Obećanje je....
I tko ga krši, nek' ga ne vole!

Božanstvo,
To je posuđeno što se vrati,
Kad je teško, tad ne odustati,
Obećanje je....
I tko ga krši, nek' ga ne vole!

Sad se sijećam,
Dok sa sobom vijećam,
Piratska je moja duša bila,
Nisam dao ošišati krila.
Al' vrijeme svoje radi,
Vruće srce se ohladi,
Prioritet, čemu ljudi teže,
Došlo vrijeme da se srce veže....

(....pametujem sad,
još sam relativno mlad.
S godinama ću znati,
kome pripadati....)

Moja Lenka je Slovenka,
Cura na svom mistu.
Da se stoput rodin Lenka,
Ja bi bira istu.

Moja Lenka je Slovenka,
Sa Triglava maše.
Dođi Lenka, dođi Lenka,
Do obale naše.

O Lenčice, jabučice,
Ubra san te zrilu,
Onda san te, onda san te,
Izjubija cilu.
O Lenčice, jabučice,
Zagriza san u te,
Oću, oću, oću, oću,
Oći ženiću te....

Sav sam ti ka iz dišpeta,
Ni za čovika ni diteta.
Moja lipa,
Vrime me ovo štipa.

Sav sam ti od nekog vrida,
Puno ida, a malo stida,
Moja lipa,
Vrime me ovo cipa.

Mižerju san navuka,
Nisan ti za ajduka.
Ne mogu se oprat,
A vrime neće stat.
Tija bi tugu skinit,
Ko će mi to učinit.
Gornji san dil bevande,
Vino je s donje bande.

Iman jubavi i pinku sriće,
U zadnje vrime, jučer mi sviće.
A ko se voli na staro vratit,
Želudac prazan, ni za povratit.

Stegli smo kaiš, strugamo kosti,
Nemaš se više, ni di ubosti.
Ko nam to krade, šta nam to radi,
Umiren glasno, kričin od gladi.

Bolje grob, nego rob.
Bila je to parola stara,
Čini se nema joj zaborava.
Bolje rat, nego pakt.
Triba li opet uzeti pušku,
Triba li kome razbiti njušku?!

Na trpin ova beznadna stanja,
Ne trpin više sva vaša sranja,
Kakve smo vođe to birali falše,
Pa nam bez manistre spremaju šalše.

Još se sićan di si drža ključe,
Ka da je sve to bilo baš juče.
Konoba je bila sveo misto,
Danas ćale ništa nije isto.

Obresli su zidovi i skale,
Ne vidi se kuća s magistrale.
Nema dima, ne toči se vino,
Strefilo nas vrime sporo, lino.

A negdi, kroz sićanje se javlja,
Vrime fešte, ono vrime od slavlja,
Ječi pisma, poznata i stara,
Krenu ure o staroga urara.
Zvonu zvona ka sa katedrale,
Puno dice, tisne su in kale,
Pa se prenem i sve mi se stiva,
Ma slika traje i ostaje živa.

Živimo da nam i ne more bit,
Nesritni šetamo kroz tuđi svit.
Kuće nam veće, a u njima tisno,
Sve ka po špagu i sve propisno.

Meni je dosta, u meni je puklo,
Cilog života me sićanje vuklo.
Vrime je sićanju da - sutra bude,
Uz moje ljude neka me probude.

Ka da je Đava u mene uša,
Sija na misto di bila je duša.
Pa lutan svitom bez tila pola,
Ka da me skinilo do gola.

I ne znan nikog, ko su ti ljudi,
Malo mi fali pa da poludim,
Ka da san lutka šta dite neće,
Ka da me bacilo u smeće.

Naiva,
Ona je kriva.
I lice mi blidi,
Kad Đavla vidi.

A ko će me utišit,
Reć ajde i nemoj grišit....
I sve će proć,
I sve na svoje doć....

Svi putevi, otkad za sebe znam
Vode ipak u Amstedam.
Amsterdam ima odgovor na sve,
Tko jednom dođe, pusti korijenje.

Amsterdam pjeva i kada sijeva,
Amsterdam s desna, Amsterdam s lijeva.
U gradu svjetla, ne opstaje samac,
Opusti se i budi Amsterdamac.

Ja poznam sve tajne tog svijeta,
Tamo gdje Istina cvijeta.
Najjači, o kome narod zvoca,
Narod poznaje, ime mu - Joca.

Amsterdam gore i Amsterdam dolje,
Amsterdam gore i Amsterdam bolje.
U gradu svijetla, ne opstaje samac,
Opusti se i budi Amsterdamac.

Kad je precjednik razreda postao Ivo,
Milanu i Milanki, bilo je to krivo.
Onda je Ivo reka, Jadro pomozi,
Darko, Vlado i Luka, ajmo k nozi.

Jozo je seljak, On će na našu stranu,
Rade je sam sebi i Vesni ispila granu.
Đurđa je uvik bila ka desna ruka,
Milo nam se skroz pod kožu uvuka.

I vako će ostat sve do srednje škole,
Reka je Ivo, znan da me ljudi vole.
A kad smo stigli do šestog, negdi pri kraju,
Ivo je reka - dosta, sav u očaju.

Ne mogu više, iden u drugu školu,
Dragan je reka, ostavka je na stolu.
Ivan je gleda, Bože je ruke diga,
Andro je samo kroz svoje oćale miga.

I više nije bilo u razredu sloge,
Svi s druge strane, digli su se na noge.
Drugi šestaši su nam se smijali slatko,
Ovo ne more proć, nikako glatko.

Proša san razred, proša san godine dvi,
Kako je bilo, neću sad otkriti.
Jer to su neka luda vrimena bila,
Znan da san smrša cilih osamnest kila.

Umra bi, da ti ime ne izustin,
Tija bi, al' ne mogu da te pustin,
I zoven vitar da me tuče,
Oću vratit sve od juče'
Kad te nisan zna,
I kad san mislija,
Da mi srića nije potribna.

Umra bi, da na te' ne pomislin,
Tija bi, a ne mogu, živin s tin,
I zoven kišu da se prospe,
Ka i suze drage Gospe,
Da te ne poznan...
I da živin sam,
I da živit ne triban...

A ne more vitar ni nevere...
I ne more kiša da te spere,
Tribaš mi,
Moja jubavi...
Ti nikad za to nećeš znat.
Ti mene nećeš pripoznat.
Bojin se, kraj mene ćeš proć,
Tajna ce u greb samnon poć.