Sewen

Kad je precjednik razreda postao Ivo,
Milanu i Milanki, bilo je to krivo.
Onda je Ivo reka, Jadro pomozi,
Darko, Vlado i Luka, ajmo k nozi.

Jozo je seljak, On će na našu stranu,
Rade je sam sebi i Vesni ispila granu.
Đurđa je uvik bila ka desna ruka,
Milo nam se skroz pod kožu uvuka.

I vako će ostat sve do srednje škole,
Reka je Ivo, znan da me ljudi vole.
A kad smo stigli do šestog, negdi pri kraju,
Ivo je reka - dosta, sav u očaju.

Ne mogu više, iden u drugu školu,
Dragan je reka, ostavka je na stolu.
Ivan je gleda, Bože je ruke diga,
Andro je samo kroz svoje oćale miga.

I više nije bilo u razredu sloge,
Svi s druge strane, digli su se na noge.
Drugi šestaši su nam se smijali slatko,
Ovo ne more proć, nikako glatko.

Proša san razred, proša san godine dvi,
Kako je bilo, neću sad otkriti.
Jer to su neka luda vrimena bila,
Znan da san smrša cilih osamnest kila.