Oganj.blog.hr

Dragi prijatelji, najljepše zahvaljujem na čestitkama i dobrim željama za nastavak mog ugodnog i burnog života.
Zbog nedostatka vremena za pristojnu pisanu zahvalu, bez obzira na moj jedinstveni matični broj, odlučih se na moderniju metodu, muškima zahvalih sviđalicama , a ženskama srčekima.
Imao sam jednog predivnog susjeda, prijatelja, vjenčanog kuma mojih roditelja. S nam je bio intiman do iskrenosti. Jednom nam se požali:“ Joj, joj, si me imaju radi, samo doma ne“. Moj pokojni tatek to jedva dočeka i spusti mu: „ Kad te doma najbolje poznaju!“
Zahvaljujem Dragom Bogu da to u mom slučaju nije tako. Štoviše jučer sam sa svojom dragom Antonellom proslavio i 37 godina uzornog braka.
Kako se osjećam? Sjajno. Nemam, zbog svojih godina, nikakvih hemunga, frustracija, poteškoća, opterećenja ni neugoda.. Moguće i zato što sam se iz ozbiljnosti radnih obveza znao skokomično prešaltati u fazu opuštanja. Bili su mi bili dragi privatni komplimenti: „Ti si lud“, „Ti nisi normalan“, Ti si osebujan“, „Ti si šašav“.
Dao Bog da do kraja života, barem djelomično, ostanem dečiji.
Uz navedeno volio sam i često znao čuti: „Volim te samo zato kaj si tak normalan“.
Zapravo sam nenormalno normalan.
Volio bih to ostati i do slijedećeg čestitanja.
Živjeli i sve najbolje.
Kaj sam reko hvala? Jes?
Fala Bogu, dobro je. Ni još strašno.
Branko Smrekar
U Brdovcu;16.listopad 2020.