AnaM

Pre neki dan krenem u snabdevanje. Natovarila sam se kao da će smak sveta.
Kako se na našoj pijaci-placu, srušio plafon ljudima na glavu, išla sam do Zemuna.
Gužva u autobusu, kao da nisu čuli za pandemiju.
Na ulazu se svađaju vaccinisani i nevaccinisani iznoseći argumenta za i protiv. Pridružiše se i ostali jednom, dva, i više puta bocnuti. Neki navijaju za bocnute koji su i preležali boleštinu, neki za preležane, a nebocnute.Ima raznih varijanti.
Cirkus.
Nema samo onih koji su otišli u večna lovišta.
Svega drugog ima samo mesta za sedenje nema.
Stojim sa onim cegerima, vrećicama, kutijama, kad krene bus ima da sednem na pod, jer nemam još jednu ruku da se uhvatim za šipku, a mece imaju mali rep da se njime zakačim.
Stojim onako zblanuta na sred autobusa i zasvrbe me nos. Nema šanse da se počeškam ispod maske. Svrbi, pravim grimase, i… i… a a a pćiha…pa još jednom a.. a…pćiha. Uf dobro je.
Razbeža se narod, vaccinisani i nevaccinisani , preboleli i zdravi, udružiše se u sekundiu bežanju od potencijalnog izvora zaraze, to jest mene. Htedoh da objasnim da nisam zarazna, da mi je ispod maske nešto zasvrbelo, da se ne plaše, ali objasni ti nekome da nije u pravu i da ne zna sve o toj bolesti. Pokušah sa malom laži da sam ostavila cigarete, ne sluša me niko, a i zašto bi kad sve zna. Sva sretna izabrah jedno od slobodnih mesta… Oko mene čistina, ne treba mi ni maska. Na prvoj stanici ima da se zakašljem da ne sedne neko, ko ne zna kakava sam opasnica.
Zdravi i veseli svi vi meni bili, ma u koju grupu spadali…

Za vikend su prognozirali lep, sunčan, dan i ugodnu temperaturu koliko je to moguće u sred zime.
Oduševila sam se i isplanirala da popijem kavu koju neću ja spremat.
Plan je bio dobar, ali planovi, pusti snovi. Ono sunce je u cik zore provirilo i dok sam se ja spremila počeo sneg, pršić . Učinilo mi se, romantična će biti šetnja. Pahulje u kosi, loknice lepršaju po snegu, šetnja do obližnjeg kafića i kavica na otvorenom.
Kao i sve, u reali je ispalo malo drugačije.
Natrontala sam se kao da se penjem na Himelaje, šubara na glavu i čizmetine do kolena.
Na samom izlazu me dočekao ovaj par i mahnuo da se vratim. Tvrdoglavica, mazga, ne meca, ne sluša. Mislim si kad oni mogu tako golišavi, mogu i ja.

Led od prethodnih dana, se nije otopio, pa po njemu napadao sneg… uživancija ko voli sportove, mislim klizanje na ledu u neizvesnost.
Do ulice sam se pet puta pokliznula, nisam pala nijednom, ponosno izjavljujem, ali sam se preznojila sedam puta (dva puta više za svaki slučaj). Mahala sam rukama, verovatno neki gen praistoriski je prethodnica ptica, u meni.

Siroti automobili milili su, veruju sretstvima informisanja da je sve počišćeno. Možda i jeste, ali sneg veje li veje.

Kavica dostupna samo u kafiću. Ovde nisu servirali

Fotograf je izjavio da je pedesetak slika što smo napravili dosta, i vratli smo se u toplotu stana da ja skuham kavu.

Onaj osećaj kad sa mećave uđeš u stan, toplota prodire kroz svaku poru kože, a do kostiju te prožme milina toplote, neopisiv je. Po svoj prilici, kuhaću sama kavicu još neko vreme…

Meca Meci…
21.1, siječanj, januar, kako ko voli...
Pre, nećemo o tome koliko godina, neki radoznali meca iz ugodne tople sobice pojurio je van. Kad je videla gde je došla, htela je natrag, ali nije se moglo. Počeli su je lupati, tresti. Bacila je pogled na prozor. Nešto belo ledeno, antipatično, je gvirnulo na mecu. Zaurlala je.
Baš tako meca i sad gleda kroz neki prozor. Ono belo, hladno, ledeno,klizavo, antipatično, gleda nju.
Crno vino je na stolu, radijatori pucketaju i živeli vi meni…
Želim sve najbolje prvo sebi (skromnost nije vrlina, nego glupost) , a onda sve najbolje svima, da još dugo se smijemo, svađamo i vodimo brige o tuđjim poslovima, ali iznad svega radujumo se životu jer samo jedan imamo.Ne treba ga shvatiti preozbiljno, iako iz njega se niko još nije izvukao živ.

Kad sam od mesara tražila da mi samelje biftek, skoro je zvao hitnu pomoć, a ja sam htela najbolje za Tartar bifet
Kažu da je ovo jelo nastalo na neobičan način
Priča je o jahanju, mesečini, noći, zvezdama, i ostalim tandar-broć romantičnim efektima. Zamišljam Tatarina kako juri kroz stepu, jure ga neki kao što to već muški rade sa motkama, mačevima, topovima, ili već nečim “muževnim”.
Nije bilo mikrotalasnih pećnica, električnih i plinskih šporeta, još manje frižidera, a čovek gladan.
Morao je da se snađe.
Upade ti moj Tatarin u neko selo, lupi bika u čelo, i iseče biftek... Naravno ni oni nisu mutavi, pojuriše ti mog Tatarina, a on biftek pod sedlo, pa juriš pešadija... pobeže iz sela, a za njim potera...

Juri on tako juri, pazi da ne ispadne biftek ispod sedla, iz galopa pređe u engleziranje, trlja se ono meso o sapi I sedlo, oznojio se Tatarin, ali i konj. Zna se konj je najvažniji. Potera zaostala, pa se i on zaustavio. Skide sedlo, pogleda biftek, onako gladan zagriznu u meso. Meso se trljalo o sedlo, usitnilo i nije loše...Konj se oznojio od trke, a I Tatarin, sedlo kožno, kolan prejako stegnut, ispušta svoje mirise.
I tako je nastao čuveni tartar biftek.
Ko nema konja, ne zna da jaše, može da doda I začine u živo meso.
Pretpostavljam da većina spade u grupu nema konja i sedlo, u kuhinji, pa umesto orginalnog konjskog znoja, mora dodati začine

Ima na Googlu što treba, ali za večinu nisam ni čula, a ne da ih imam u kuhinji.
Najvažnije je meso, pa onda začini u stilu, otvori ormar sa začinima, pa redom sve što ima strpaj u meso.Sve to dobro izmešati da se sjedini , ostaviti u frižideru, pola sata i servirati kao namaz na prepečen hleb.
Poslužiti goste uz najavu da je to po čuvenom receptu francuskog majstora kuhanja, inače poreklom Tatarina koji drži čuveni restoran u Parizu, verovatno sa štalom. Malo reklame nikad ne smeta.
Ko voli, nek izvoli
Ja lično imam primitivne navike, pa ću da jedem nešto pečeno...

TV-život…
Filmovi i serije su odraz života u kome živimo.
Gledam sinoć neku seriju. Svi posedali za sto, a glavna glumica kaže
-Dolazim, samo da se istuširam.
Obična večera, svakodnevna, a svi u večernjim haljinama, nakit, sveće, posluga.
Kod mene manje više, svi u trapericama, trenerkama, majicama papučama. Uzima kako ko stigne što hoće iz frižidera na tacnu i zauzima mesto pred TV ekranom.

Pošta i čestitke…
Sećam se kad sam za Božić-Novu godinu dobila samo sedamdestet čestitka i razočarenja kako ih je malo.
Besno sam rekla da ću sledeće godine pisati sama sebi u ime onih što ne čestitavaju.
Vreme leti, tehnika napreduje, a meni ove godine zaglavile emajlirane (kaže li se tako za mejl poštu??) čestitke. Nije ih bilo danima, pa se sve sručile kao lavina…usporile internet cele planete.
Neću da se hvalim, žal za prošlošću nije moj stil, dapače, šutnula bih dosta doživljaja. I tako, javiše mi sa dva kraja da su mi poslali prave, žive čestitke, i da će stići malo ranije.
Zbog ove blesave korončine izbegavam lift, kažu tamo joj je jako ugodno pa se raširila. I tako ja tri, četiri i više puta dole gore po stepenicama otključavam sanduće. Već sam postala sumnjiva susedovom psiću, koji me je počeo najavljivati i urlati da hoće u šetnju, a sanduče da ostavim na miru jer je prazno, ni računa, ni reklama nema.

Prva čestita je 20.12 stavljena kornjači na vrat, i poslata put Beograda. Druga čestitka je zakačena na puževu kućicu 22.12, i poslata sa Zvezdare (deo Beograda) na Novi Beograd. Nije mi jasno zašto lastavica nije zakačila čestitku za krilo i doletela.
Kornjača je imala probleme već na prvoj granici. Imala je potvrdu da je vaccinisana, Phajzerom, i da ima test pozitivan, negativan vrag bi ga znao. Na sledećoj granici joj je propusnica bila kineska vaccina i potvrda o preležanoj gripi ali nije znala do kog grčkog slova je virus stigao. Na kraju, su tražili rusku vaccinu, ali je sve rešila potvrdom koja važi svugde ($ i EU) Posle je bilo lako. Jurila je brzinom kornjače i stigla na cilj odmah posle Nove godine gde je odmarala od napornog puta i svečano stigla na cilj 11.1. u 11 sati. Očito voli broj 1.
Čestitka sa pužem se na samom početku posvađala sa lastavicom koja se ulenila i ne leti non stop na sve krajeve, nego duže planira nego putuje. Lastavica je verovala (neverovatno kako sve i svemu veruje još uvek) da će njena čestitka stići prva, čak malo ranije, ali je znala da meca stalno nešto slavi ovog meseca ( ne zabiravite 21.1 meca-rođendan) pa kad stigne, dobro je stigla.

Pužu se nije pešačilo pa je seo na zeca i krenuo. Zec je veselo skakutao kroz parkove, preskakao ograde i plašio automobiliste na autoputu. Na Savi se divio nekim kućetinama koje su navodno jako lepe, tužno gledao posečena stabla nekadašnjih šuma, i kakav je smotan, uplašio se petardi za Novu godinu i sakrio pod neka kola. Sneg je pao, nije mogao van, a našla se tu neka zečica i kad joj je zekonja dosadio, izbacila ga je van. Puž bi ga ugrizao, ali nema zube, no zec se ipak se setio čestitke i doneo je 11.1 kavalirski otvorivši kornjači vrata.
Puž je slavodobitno skočio i predao čestitku.
Bilo kako bilo meca je obe čestitke primila zajedno.
Ne zna se ko je pobednik, ali važno da su čestitke obradovale mecu.
Slike događaja nema da su se slikali još ne bi stigle čestitke.

Novi sneg…
Jučer pao sneg u sred zime kad mu vreme nije.
Deca se obradovala sankanju, ja i nisam jer sam više sklizo-padač nego uspešan sankač. Sneg pada, malo magle, dobro neće se videti ako tresnem u toj zimskoj lepoti.

Prevarih se i izađoh. Krenuli smo u kafić, ali nije ništa još radilo

Posipali su nečim, verovatno so, polivali vodom, ali sneg se tvrdogalavo pretvarao u led, pa sam za svaki sluičaj restoran zaobišla u širokom krugu.

Napravila sam milion slika, baš sam zgodna ovako sa maskom, kapom i zimskim tandrmoljcima . Neću da se hvalim, pa da blogo manekenke počnu držati dijetu. Ja je držim obema rukama u kojima su žlica, nož vilica i njam njam u tanjuru. Ne znam samo zašto vaga beži u kupaonu čim me vidi.
Treba učiti od životinja rekoše u komentaru prošlog posta, pa poslušah golubove koji su samo prošetali i odlepršali

Zdravi i veseli svi vi mi bili…

Voleti ili ne??
Neka malena bića pružaju nam svoju bezgraničnu ljubav.
Daju sve, a dobiju zavisno koliko sami vredimo, mnogo ili malo.
Ne možeš glumiti lažnu ljubav, nepogrešivo znaju ko ih koliko voli...

Oprostili su nam već što smo za blagdane ranili ih bukom, zaglušili i napravili ih bespomočnim.
Razumeju, ta životinje su, nisu bezdušni ljudi...

Život treba stalno poboljšavati, u sitnicama menjati. Samo tako možemo biti srećni. Nude više opcija u sretstvima informisanja. To je za one neinformisane, ali da pogledam i odlučim što dalje.
Krenuću sa tim poboljšanjima, ne može škoditi.
Onu u zdravom tijelu, zdrav duh, ili kako imati idealnu liniju sam odmah odbacila. Već u prvoj rečenici su savjetovali buđenje u ranu zoru, hodanje po rosi i 10km laganog trčanja po okolini. Rano buđenje mi nije omiljeno, rosna trava je ispunjena jutarnjom toaletom kućnih ljubimaca, a 10km trčanja kroz grad ne mogu ni zamisliti. Zdravlje kakvo je takvo je, ne treba preterivati.Važno da ništa ne boli i da si izabrao opciju vaccinisan-nevaccinisan.
Odbijeno
Druga opcija je revolucija u kuhinji. Kad se ja pojavim u kuhinji lonci zadrhte od straha, šerpe povuku svoje zagorele pozadine, a poklopci zajauču. Kod mene je uvjek revolucija. Plastika se pomirila sa emajlom, expres lonac zaljubio u tavu i svi se slažu. Što se tiče promene u izboru hrane, tu mi ni revolucija ne bi pomogla kad gvirnem u novčanik. Špargla, brancin, vrganji i slične stvari su postale egzotika i povukle se pred domaćim krompirom. Tjestenina caruje. Pasulj se za sad drži sa tendencijom da krene u retko vidjene goste na stolu naročito od kad sam otkrila da je ukusnije kad se u njega gurne pršute, suhih rebara i slično društvo.
Odbijeno…revolucija dobijena.

Ostade mi romantično veče sa dragim. To mi se dopalo, sveće, prigušeno svijetlo, romantična haljina sa karnerićima, hladan šampanjac, škampi, malo jača šminka. Sve sam tako sredila sa malim izmenama. Svetlo sam potpuno ugasila, a sveću sam imala samo jednu. Haljinu sa karnerićima nisam imala pa sam obukla traperice, šta njima fali. Hladan šampanjac dobre marke, iz gore pomenutih razloga nije došao u obzir pa sam pivu stavila u vanglu za kolače. Škampe volim a la parizjen, a za to mi treba tri sata, ako izuzmem avionsku kartu i vreme da dođem do mora gde jedino ima sviježih, pa sam napravila palčinke sa orasima, kao afrodizijak. Malo jača šminka je ispala dobro pošto se retko šminkam maskara se osušila, pa sam je popljuckala i nakeljala po očima.
Prihvaćeno
Ispalo je malo drugačije.Glavnokomandujući je otvorio vrata, popiknuo se na stočić koji je romantičnoo stojao pored vrata. Opsovao je i struju i ko ih postavi da maltretiraju narod i neke račune… Brzo sam prekinula paljbu zavodljivo se smeškajući.
Uplašemno me je pogledao
-Nije ti dobro??
Treptala sam zavodnički, ali mi je ona vražja maskara ušla u oči i izazvala potok suza… ona crvena krpa preko sijalice se upalila od sveće i počela smrdeti. Na kraju je sve ispalo dobro. Glavnokomandujući je zgrabio pivu, uvalio se u fotelju podigao noge na onaj romantični stočić i pitao, žvaćući palačinke,
-U koliko počinje prenos utakmice.
Obavljeno
I sad ti se drži savjeta iz novina…
Život se poboljšao, nisam ni primetila dok sam sklanjala romantični haos po kući…

Stigla Nova…
Kakva je, da je, stigla je.
Pošteno sam se namestila uz dobro piće i bogat meni uz TV ekran…
Program je bio više u stilu bolje plači nego gledaj.
Vremešni pevači su se nadvikivali ko više pati, aj , vaj, znaj. Mlađašne pevačice su bile više za gledati nego za slušati…ali silikona gologuzih poza , dekoltea je bilo za muške oči. Brinula sam za zdravlje jačeg pola pa sam se vrtila stalno ispred ekrana sa novim izazovima (hrana piće, bez striptiza)
Cap-ca-rap samo što je ponoć prošla puče moj provajder.
Nema programa.
Susedi počeše da zvone panično, da se raspituju da nije prčeo treći svetski rat, ili najavljeno iskrcavanje vanzemaljaca??
Naleteše na moju bogatu trpezu, donesoše još jela i pića…
Hvala provajderu, nestadoše one gologuze sa ekrana i mi veselo, priznajem bez maski, dočekasmo vaccinisane i nevaccinisane susede, bez testova ali sa pečenjem.

Ujutro, zna se, novogodišnja šetnja Ulicom otvorenog srca…
Bio je ti i meca. Slatka sam zar ne??