AnaM

Pre neki dan krenem u snabdevanje. Natovarila sam se kao da će smak sveta.
Kako se na našoj pijaci-placu, srušio plafon ljudima na glavu, išla sam do Zemuna.
Gužva u autobusu, kao da nisu čuli za pandemiju.
Na ulazu se svađaju vaccinisani i nevaccinisani iznoseći argumenta za i protiv. Pridružiše se i ostali jednom, dva, i više puta bocnuti. Neki navijaju za bocnute koji su i preležali boleštinu, neki za preležane, a nebocnute.Ima raznih varijanti.
Cirkus.
Nema samo onih koji su otišli u večna lovišta.
Svega drugog ima samo mesta za sedenje nema.
Stojim sa onim cegerima, vrećicama, kutijama, kad krene bus ima da sednem na pod, jer nemam još jednu ruku da se uhvatim za šipku, a mece imaju mali rep da se njime zakačim.
Stojim onako zblanuta na sred autobusa i zasvrbe me nos. Nema šanse da se počeškam ispod maske. Svrbi, pravim grimase, i… i… a a a pćiha…pa još jednom a.. a…pćiha. Uf dobro je.
Razbeža se narod, vaccinisani i nevaccinisani , preboleli i zdravi, udružiše se u sekundiu bežanju od potencijalnog izvora zaraze, to jest mene. Htedoh da objasnim da nisam zarazna, da mi je ispod maske nešto zasvrbelo, da se ne plaše, ali objasni ti nekome da nije u pravu i da ne zna sve o toj bolesti. Pokušah sa malom laži da sam ostavila cigarete, ne sluša me niko, a i zašto bi kad sve zna. Sva sretna izabrah jedno od slobodnih mesta… Oko mene čistina, ne treba mi ni maska. Na prvoj stanici ima da se zakašljem da ne sedne neko, ko ne zna kakava sam opasnica.
Zdravi i veseli svi vi meni bili, ma u koju grupu spadali…