AnaM

Za vikend su prognozirali lep, sunčan, dan i ugodnu temperaturu koliko je to moguće u sred zime.
Oduševila sam se i isplanirala da popijem kavu koju neću ja spremat.
Plan je bio dobar, ali planovi, pusti snovi. Ono sunce je u cik zore provirilo i dok sam se ja spremila počeo sneg, pršić . Učinilo mi se, romantična će biti šetnja. Pahulje u kosi, loknice lepršaju po snegu, šetnja do obližnjeg kafića i kavica na otvorenom.
Kao i sve, u reali je ispalo malo drugačije.
Natrontala sam se kao da se penjem na Himelaje, šubara na glavu i čizmetine do kolena.
Na samom izlazu me dočekao ovaj par i mahnuo da se vratim. Tvrdoglavica, mazga, ne meca, ne sluša. Mislim si kad oni mogu tako golišavi, mogu i ja.

Led od prethodnih dana, se nije otopio, pa po njemu napadao sneg… uživancija ko voli sportove, mislim klizanje na ledu u neizvesnost.
Do ulice sam se pet puta pokliznula, nisam pala nijednom, ponosno izjavljujem, ali sam se preznojila sedam puta (dva puta više za svaki slučaj). Mahala sam rukama, verovatno neki gen praistoriski je prethodnica ptica, u meni.

Siroti automobili milili su, veruju sretstvima informisanja da je sve počišćeno. Možda i jeste, ali sneg veje li veje.

Kavica dostupna samo u kafiću. Ovde nisu servirali

Fotograf je izjavio da je pedesetak slika što smo napravili dosta, i vratli smo se u toplotu stana da ja skuham kavu.

Onaj osećaj kad sa mećave uđeš u stan, toplota prodire kroz svaku poru kože, a do kostiju te prožme milina toplote, neopisiv je. Po svoj prilici, kuhaću sama kavicu još neko vreme…