AnaM

Postoje ljudi koji vole pse, oni koji ne vole i okrutni.
Razumem one koji ne vole pse. Njihova ljubav je okrenuta nečem drugom.
Razumem i one koji vole pse, čak i one koji preteruju sa izlivima ljubavi. Pas sve vraća mnogostruko.
Ne razumem okrutne ljude.
Kupe, nabave, nađu, životinjicu. Neguju je, naviknu na toplo, leče, nahrane, čuvaju, maze i paze, ubijajući u psu njegove prirodne instinkte i glavno, zakone o održanju vrste, produženju vrste, borba za opstanak.
Kad kulminacija ljubavi psa dostigne vrhunac, gledaju u čoveka sa obožavanjem, verujući mu bez rezerve, ljudima dosadi se gnjaviti, šetati, nabavljati hranu, i izbace psa na ulicu.
Da li ste videli njuškicu, oči, nadu, poverenje koji ti psi imaju prvih dana svog lutanja??
Ako im bacite komad kruha odbiju, navikli su na bolje.
Trče za svakim nadajući se da će ih odvesti domu na koji su navikli.
Verno čekaju onog koga su voleli i verovali mu celog svog kratkog života. Pripadnike svoje vrste gledaju sa nepoverenjem, a ovi ih napadaju jer su konkurencija za nalaženje hrane, opstanak.
Kad se umore ispruže šape, polože na njih glavu i prate pogledom prolaznike. Da li će doći onaj koga vole, onaj koga obožavaju, centar njihovog sveta??
Užurbanost ulice mrakom jenjeva, šape su klonule, umorno shvataju, niko neće doći po njih..
Čudni zvuci. Opasnost?? Gde se sakriti?? Gde naći hranu??
Maleni, novonastali lutalica ne pripada nikome… Niko se za njega neće pobrinuti, a on ne zna sam.
Koliko može izdržati u ovom nepoznatom svetu nenaučen na snalaženje??

Nema ga već čitav sat. Da mu se nije što dogodilo??
Ne, ne, av, av, doćiće, vezao me je…
Voli On mene.

Brinem. Gledam u vrata, mnogi izlaze, ali Njega nema.

Av, av, av, evo ga, sunce opet sija, život je lep…
Idemo u šetnju pored reke.

Moj se gazda izgubio.
Nema ga već dva dana.
Gladna sam, umorna, kiša pada, bojim se još jedne noći provedene u mraku.
Mene niko neće…
Što sam pogrešila??
Samo sam ga volila svom ljubavlju svoga bića…

Vidi ovu malenu, izgubila se…
Av av, gazda, malena se izgubla, av av, pomozi…

Av, av, vrco, dođi kod nas, ne boj se av, av, av.
Čuješ li ti mene, dolazi odmah kod nas, ne boj se…

-Hm, da li da je primimo?? Sva je prljava. Kaže da je naša sestrica, fuj, lutalica jedna smrdljiva, sigurno ima buhe. Uličarka.
-Nemoj biti takva, povedimo je, gladna je i uplašena.
-Dooobro, av, ali nemoj posle da bude nisam rekla av, av,

Samo da mi daju povodac koji sam toliko mrzila.
Samo da me prime… av, av, izgleda da me hoće…
Av, ništa mi ne treba, samo me volite… av…av…

Oznake: pas, lutalica, ljubimac

<
-Kupite grožđe, sveže banane. Ko ne kupi kajaće se ko kupi…
-Kad je voće brano??
-Grožđe jutros, a banane, neću da lažem, noćas.
-Noćas?? Gde su te banane rasle??

-Zna se pravo iz Amerike, a grožđe je tuj, iz Španije.
-I sve brano jutros, noćas??
-Kad ti kažem, zar men’ da ne veruješ??
-Verujem, verujem, ali kako su došle??
-Sa avion iz Centralnu Ameriku,uzeli grožđe u Španiju, pa direkt na kvantašku pijacu, pa otuda na moju tezgu.
-Od jutros celu planetu obiđoše…

-Koliko da merim?? Ne mogu ja da dangubim pričajući sa tebe, ti si dokona ja nisam.
Priznajem, nisam odolila reklami, kupila sam…

Ja sam građanin sveta.
Na radnjama engleski natpisi, u radnjama kineska roba.
U mom novčaniku afrička plata, moja kartica konkurencija američkim.
I onda neko putuje da upozna svet…a svet došao kod mene…

U vrtu svi pobrkali datume.

Ruže puštaju pupoljke i cvetaju, a smokve baš preteraše.
Prvo su stiptizirale skidajući list po list, a sad donele male slatke ukusne plodove.

>

Paja ćuran, oduševljen, mislio je da sam mađioničar kad ispod lista svaki čas nađem smokvu.Sad i on postao mađioničar.

U prolazu između dve radnje izbezumljena ženskica.
-Molim vas gde je ovde knjižara?? Kazali su mi tu je, kod kafića.
-Jeste, bila je tu, ali pre dvadeset godina. Sad je kućica za muhe, paukove, a možda i miševe, skup zakup poslovnog prostora.
-Što ću sad, treba mi ukrasni papir za darove??
-Imate odmah iza ugla radnjicu, prodaju kozmetiku i sto tandrmoljaka. Možda oni imaju.
Ode ženskica, a sutradan, skoro na istom mestu, opet jedan izbezumljen lik, i sve isto traži papir za umotati darove. I njega sam poslala u tu radnjicu.

Svaka reka, turističko mestašce, čuvena Venezija, ima mostove.
Treba preći sa jedne obale na drugu jer čovek uvek gvirka šta ima tamo siguran da je na drugoj strani bolje.
Praistoriski čovek bacio bi samo brvno. Ovaj moderni gnjavi sa velelepnim lukovima, svetlima, trakama. Divi se mostovima-balvanima koji kao spajaju ljude.
Na kraju svodi se na isto, preći preko reke.
Posebna atrakcija su mostovi zaljubljenih.
Držiš se za ruke, gledaš značajno u drugu osobu, pusica pusica i biće tvoj-a zauvek. Nisam shvatila zašto to mora biti na sred mosta?? Možda da oboje imate još jednu šansu da se predomislite u stilu bež bež… spas je na drugoj obali.
Da bi sve zapečatio tu su katanci, lokoti, vezani lancima.

Jesen u gradu je puna idile i romantike.
Od rane zore vrše se pripreme za odlazak u nabavku. Nosim torbicu.
-Susjeda, a vi ne spremate zimnicu.
-Spremam, spremam, sve sam završila.

Slika sa Googla
Gleda me skeptički, malo zaškiljiva, vidi se ne veruje mi. Kako joj objasniti da kiseli kupus kupujem od poznatih proizvođača od kad mi je imao ukus plastičnih vrećica. Stavila sam seme u zemlju, ali nije ispalo kupusa ni za salatu. Ko je kriv, ne zna se.
U soliteru se ne može otvoriti prozor jer svi peku paprike satima na onoj maloj ringli. Pokušali su peći u obližnjem parkiću i dečijem igralištu, ali su ih poterali. Šta ćeš ne razumeju se u pripremanje hrane na otvorenom.
Susjed sa trećeg kata zaglavio se u liftu sa dva bureta od 100 litra vina. Srećom sa njim je bio i onaj što štipa ženske u liftu, pa su si zapevali dok ih nisu oslobodili. Nisu se dali van, ali na kraju su morali jer su ih oni sa gornjih katova dočekali i lupali kišobranima vičući da su prljavi prasci kad se deru u to doba. Ustvari, bili su ljubomorni što se oni nisu zaglavili sa burićima.
Ono žuto lišće što tako krasno izgleda na slikama, nabilo se u podrumu na neku cev ili u cev, ne znam kako, ali deo solitera nije imao vode satima. neki ne romantični ljudi, ali čula sam tako zgodne psovke upućene upravitelju zgrade, opštini, gradu i svim odgovorno-neodgovornim da je milina. Pokušala sam zamisliti neke položaje iz tih rečenica kako bi i što trebalo da uradi ovaj onome a on onome, ali nisam uspela stvoriti sliku. Nisam dovoljno edukovana.
Ma sve prostaci… spremati zimnicu kao u srednjem veku.

Slika sa Googla
Sve se može kupiti preko cele godine.
Nego ja se zadržala sa postom. Idem rasporediti onaj domaći, ekološki krompir, luk, voće i još koješta doneto sa sela.
Zimnica je zimnica…

Ruka me zabolela pipkajući i čestitavajući rodjendane na društvenim mrežama.
Sve prijatelj do prijatelja, a nikog nikad neću ni videti, a ne tortu pojesti.
Možda neko voli one virtuelne torte, ali ja sam uvek za konkretno, i ne samo kod torte.
Gunđam u sebi, da su se mogli malo i raspodeliti.
Koji je datum bio pre devet meseci?? Znam da se u te dane Albi izgubio i kad se vratio samo je jeo i spavao.
Tako kontam kontam da nisam nekog preskočila i duboko u potsvesti čvrknu datum susjeda koji ima rođendan ovih dana. Da me ubiješ ne znam kako se zove.
Iznad mene je onaj propali političar, nije on. Ne bih mu čestitala pa da mi je to poslednje.
Pored mene neki čudni ljudi, dolaze i nestaju, kikoću se i svašta nešto se čuje. Nisu ni oni.
Ima jedan koji prepravlja stan već treći put.
Nikako ne uspeva da pregradama stan od četrdesetak kvadrata pretvori u petosoban. Uspelo mu jednom, ali onda nije on mogao da uđe, krupan čovek. Nije ni on.
Meco, lenštino, diž’ se idi pa na vratima pročitaj kako ti se zove prvi susjed.
I dalje ne znam.
Nije da se nisam trudila. Krenem od stana do stana, gvirkam po vratima.
Nigde pločice sa imenom.
Gde ja to stanujem??
Izgleda sve sami gangsteri ili političari ili… ma neke tajanstvene osobe.
Iz jednog stana čujem zovu policiju, videli me kroz onu gvirkalicu na vratima…
Vraćam se u virtuelni svet.
Tamo bar znam kako se ko zove, a i nik kaže kakav je ko.
Još samo da naučim kako tortu da skinem sa ekrana, a on i dalje da ostane u funkciji…
Ko će parče torte??

Uvek sam se divila slikarskim radovima.
To je bila jedna od veština koja ne stanuje u mojoj glavi, ruci, ili već gde, pa kad mrdaš olovkom, ili oni bolji kistom, ispadne nešto više od čika Gliše.
Najveća maštarija mi je bila, kao imam atelje, palete, boje...
Mlataram sa tim i ispadne nešto kao izraz emocija, moje viđenje stvari i događaja na nekom višem nivou.

Naravno, posebno mesto je tu imao atelje.
Ono dalje ide samo…
Ako baš ni na šta ne liči, mogu izjaviti da je to moj performans. Zvuči efektno.

Ide zima
Vodite računa o svojoj ishrani.
Ja uvek pazim da ne ostanem gladan...
Vitka linija ili pokantni stomačić pitanje je sad??

Došla mi susjeda sa unukom na kavicu. Dete nestašno. Prevrćem oči, ali ćutim, gost je.
Ko nema dece ne razume te male ljudiće i zgranjavaju ga njihovi postupci.
U uglu vazna, nije iz dinastije Ming, ali čuči u uglu sobe godinama i skuplja prašinu.
Mališa je šutnu nogom da mi pokaže kako je na nekoj utakmici neki za koga nikad nisam čula, zabio gol. Zadrma se vazna, zadrmah se i ja, ali dete je to. Mali iznerviran što nisam shvatila, zgrabi onu pipkalicu od televizora i šutnu je prema golu.
-Goooooooooooool sav sretan vrišti.
Vazna se ljupko nakloni, zaplesa u ritmu tam tama, elegantno poskoči i prevrnu se. Ostade čitava na tepihu.
Susjeda pogleda unuka, ali dete je.
-Stiže kavica i limunada.
Maleni mi strogo pogleda
-Gde je mleko za kavu??
-Da, da, znaš moj unuk voli da pije kavicu sa mlekom.
-Za njega je limunada.
-Neću tvoju limunadu, donesi mleko. Zgrabi čašu i sadržaj prospe u vaznu. U meni proradi zmaj, samo vatru što ne riga, ali smeškam se kiselo
-Mali zna što hoće, ponosna je baka.
Donosim mleko, šećer, i šlag (onaj u spreyu). Maleni uzima žličicu šećera, jednu, dve, tri, Nije mi žao šećera, ali tri…
-Ovo ti je previše slatko, donesi drugu šalicu.
-Nisam ja stavljala šećer, nego ti- pokušah konverzaciju na višem nivou.Negde sam pročiitala da decu treba tretirati kao odrasle.
Malom se napućiše usta, namršti nos i poče da urla, suza nema, ali kao da se spremaju da poteku.
-Hoću drugu kavu.
Baka me pogleda kao da sam monstrum
-Ti ne razumeš decu. Treba im dozvoliti da sami shvate što je dobro, a što ne.Uzdahnuh, ja sam znači krivac.
Trčim po drugu šalicu da dete ne dobije komplekse. Neću posle da kažu da sam ja kriva što je postao to što je postao kad je odrastao. Mali gangster, mislim si, ali donosim sve što traži samo da se ne dere.
Maleni uze onaj sprey i sipa malo u kavu. Dobro je, mislim naivno.
Šipak.
Nastavi spreyom da nas poliva. Izraz lica mu je bio neopisiv… i moj. Nije da boli, nije što je sve prosuo po celoj kući, ali ko će to da čisti. Baka uze neku maramicu, očisti ručice detetu, i uzdahnu.
-Isprljale ti se ruke.
Za moj tepih, sto, fotelje, ništa ne reče. Odvede ga u kupatilo. Začu se neka lomnjava. Samo sam se malo skupila, da nije onaj parfem?? Nije, ne miriše ništa. Kasnije, mnogo kasnije, kad sam dospela do čiščenja kupatila videla sam da je to samo pena za kosu preko onih teglica, bočica, ručnika. Pločice su ostale čiste. Dečak očito voli sprey. a na globalno zagađenje ne misli.
Maleni mi se isplazi, izjavi da hoće kući. Šutnu još jednom onu tvrdoglavu vaznu i ona se opasno zaljulja, ali izdrža.
Odahnla sam. Samo da ga više ne vidim.
Odoše, a ni kavu nisu popili…
Sutradan neko legao na zvono.
Sigurno je nešto hitno. Trčim kroz kuću, saplićem se o papuče koje su se našle na sred sobe, zapinjem o onu glupu vaznu koja kupi prašinu.
Osmeh na lice i otvaram vrata. Zvoni i dalje…
Nema nikoga. Spuštam pogled dole, i vidim jedno srećno, ozareno lice koje mi pruža cveće dok nekom šibom drži i dalje zvono.
-Bilo mi je lepo kod tebe, doćiću opet. Što si kuhala za ručak, kavu ne znaš da skuhaš, preslatka ti je.
Ono cveće kao da su krave žvakale, mora da je poslužilo mesto nogometne lopte dok je došlo do mena. Zahvaljujem se na cveću, a došlo me smešno. Ne razumem te mali ljude, pa to ti je.
I onu vaznu ću da zaključam u spavaću sobu ako se najave, a ako samo dodju, pa šta, nije iz dinastije Minga.

Život je kao ruža.
Rodiš se kao pupoljak,

Rascvetaš u raskošni cvet

Na kraju šipak.

Ako pobrkaš lončiće, pa počneš kao raskošni cvet, od života dobiješ šipak, a na kraju postaneš nevin, neodlučan pupoljak.
Nagrabusio si, jer od pupoljka do šipka prođe celi život i neka ruža na tom putu uvene...
Ne doživi one male, slatke, šašave ludosti.
Nije do ruže, do nas je...

Noć, mrak, lišće šušti, grane se povijaju.
Iz mraka juri neka tamna prilika i lupa zvekirom na vrata…
Na prozor sa rešetkama, stakla nema, ubiće ih propuh, sleti neko malo čudo, raširi krila i pretvori se u šarmantnog gosopodina.
Buuuuuuu…
Da mi je znati zašto se svi ti duhovi i vampiri lomataju po tim hladnim dvorcima.

Crni vikend… ICE…
Buuuu, ne plašite se.
Neće biti priča o saobraćajkama, ubistvima najbližih, bombardovanjima i slični specijaliteti dnevne štampe.
Počelo je bezazleno, lep sunčan dan, vreme toplo-hladno, zadržalo se na suncu i naravno, otskakutaću u prirodu.
Priroda je zamišljena kao šetnja po zraku, travica, šumica, klupica i ostali ica. To mu je valjda romantika, ili bolje romantikica
E, nije bilo tako.
Prvo je auto se uskopečio i nije hteo van iz garaže.
E, nećeš ti meni dirigirati život.
Pokupila sam sve ice, dekice klupice, torbice, hranice i krenula pešice. Ljudi moji, koje je to pentranje 3km opterćena kao magarac. Geni predaka koji su voleli to pentranje po brdima očito se nisu trasportovali u mene.