Došla mi susjeda sa unukom na kavicu. Dete nestašno. Prevrćem oči, ali ćutim, gost je.
Ko nema dece ne razume te male ljudiće i zgranjavaju ga njihovi postupci.
U uglu vazna, nije iz dinastije Ming, ali čuči u uglu sobe godinama i skuplja prašinu.
Mališa je šutnu nogom da mi pokaže kako je na nekoj utakmici neki za koga nikad nisam čula, zabio gol. Zadrma se vazna, zadrmah se i ja, ali dete je to. Mali iznerviran što nisam shvatila, zgrabi onu pipkalicu od televizora i šutnu je prema golu.
-Goooooooooooool sav sretan vrišti.
Vazna se ljupko nakloni, zaplesa u ritmu tam tama, elegantno poskoči i prevrnu se. Ostade čitava na tepihu.
Susjeda pogleda unuka, ali dete je.
-Stiže kavica i limunada.
Maleni mi strogo pogleda
-Gde je mleko za kavu??
-Da, da, znaš moj unuk voli da pije kavicu sa mlekom.
-Za njega je limunada.
-Neću tvoju limunadu, donesi mleko. Zgrabi čašu i sadržaj prospe u vaznu. U meni proradi zmaj, samo vatru što ne riga, ali smeškam se kiselo
-Mali zna što hoće, ponosna je baka.
Donosim mleko, šećer, i šlag (onaj u spreyu). Maleni uzima žličicu šećera, jednu, dve, tri, Nije mi žao šećera, ali tri…
-Ovo ti je previše slatko, donesi drugu šalicu.
-Nisam ja stavljala šećer, nego ti- pokušah konverzaciju na višem nivou.Negde sam pročiitala da decu treba tretirati kao odrasle.
Malom se napućiše usta, namršti nos i poče da urla, suza nema, ali kao da se spremaju da poteku.
-Hoću drugu kavu.
Baka me pogleda kao da sam monstrum
-Ti ne razumeš decu. Treba im dozvoliti da sami shvate što je dobro, a što ne.Uzdahnuh, ja sam znači krivac.
Trčim po drugu šalicu da dete ne dobije komplekse. Neću posle da kažu da sam ja kriva što je postao to što je postao kad je odrastao. Mali gangster, mislim si, ali donosim sve što traži samo da se ne dere.
Maleni uze onaj sprey i sipa malo u kavu. Dobro je, mislim naivno.
Šipak.
Nastavi spreyom da nas poliva. Izraz lica mu je bio neopisiv… i moj. Nije da boli, nije što je sve prosuo po celoj kući, ali ko će to da čisti. Baka uze neku maramicu, očisti ručice detetu, i uzdahnu.
-Isprljale ti se ruke.
Za moj tepih, sto, fotelje, ništa ne reče. Odvede ga u kupatilo. Začu se neka lomnjava. Samo sam se malo skupila, da nije onaj parfem?? Nije, ne miriše ništa. Kasnije, mnogo kasnije, kad sam dospela do čiščenja kupatila videla sam da je to samo pena za kosu preko onih teglica, bočica, ručnika. Pločice su ostale čiste. Dečak očito voli sprey. a na globalno zagađenje ne misli.
Maleni mi se isplazi, izjavi da hoće kući. Šutnu još jednom onu tvrdoglavu vaznu i ona se opasno zaljulja, ali izdrža.
Odahnla sam. Samo da ga više ne vidim.
Odoše, a ni kavu nisu popili…
Sutradan neko legao na zvono.
Sigurno je nešto hitno. Trčim kroz kuću, saplićem se o papuče koje su se našle na sred sobe, zapinjem o onu glupu vaznu koja kupi prašinu.
Osmeh na lice i otvaram vrata. Zvoni i dalje…
Nema nikoga. Spuštam pogled dole, i vidim jedno srećno, ozareno lice koje mi pruža cveće dok nekom šibom drži i dalje zvono.
-Bilo mi je lepo kod tebe, doćiću opet. Što si kuhala za ručak, kavu ne znaš da skuhaš, preslatka ti je.
Ono cveće kao da su krave žvakale, mora da je poslužilo mesto nogometne lopte dok je došlo do mena. Zahvaljujem se na cveću, a došlo me smešno. Ne razumem te mali ljude, pa to ti je.
I onu vaznu ću da zaključam u spavaću sobu ako se najave, a ako samo dodju, pa šta, nije iz dinastije Minga.
