Svaka reka, turističko mestašce, čuvena Venezija, ima mostove.
Treba preći sa jedne obale na drugu jer čovek uvek gvirka šta ima tamo siguran da je na drugoj strani bolje.
Praistoriski čovek bacio bi samo brvno. Ovaj moderni gnjavi sa velelepnim lukovima, svetlima, trakama. Divi se mostovima-balvanima koji kao spajaju ljude.
Na kraju svodi se na isto, preći preko reke.
Posebna atrakcija su mostovi zaljubljenih.
Držiš se za ruke, gledaš značajno u drugu osobu, pusica pusica i biće tvoj-a zauvek. Nisam shvatila zašto to mora biti na sred mosta?? Možda da oboje imate još jednu šansu da se predomislite u stilu bež bež… spas je na drugoj obali.
Da bi sve zapečatio tu su katanci, lokoti, vezani lancima.
Dok onaj bulji u tebe, vežeš lanac, sanjalački ga gledaš, ne trepćeš nego su ti u očima zvezde obećanja (kako te zvezde koje su ogromne u poređenju sa našom planetom sednu u oči ne znam)
Štipkanje i pipkanje u tom trenutku nije poželjno, još manje smijanje što si u situaciji da dok te drugi gledaju izigravaš cirkuzanera. U tom fatalnom trenutku zaključaš katanac i baciš ključ, možeš ga i progutatiti, to je sigurnije (za one koji imaju probleme sa probavnim traktom bolje da ne gutaju)
Onoj drugoj strani treba odmah biti jasno da nema bežanja iz veze, jer se ključ baca u reku.
Savetujem deblji lanac i dva lokota, ali samo jedan ključ.
Neki primerci zaljubljenika tajno zadrže drugi ključić što može ugroziti vezu.
Neromantični ne gutaju ključiće, a katance stavljaju na podrumska vrata. Nije za poverovati, ali takve veze znaju biti trajnije od onih zapečačenih na mostu ljubavi.
Čudan smo mi svet, ubijamo romantiku zbog kiselog kupusa u podrumu ili obešene šunke na tavanu.