AnaM

Zagledala sam se narcisoidno u svoje slike, i na svakoj se smešim. Verovatno čim vidim fotoaparat koji i ne mora biti uperen u mene, ja usta od uha do uha.

Jučer dodje neki majstor da popravlja neki tandrmoljak po kući. Pre toga sam bila besna kao puška zbog neke gluposti. Pištim i vrištim na sebe, a ona druga ja, ćuti i trpi da se istutnjim. Kad je majstor pozvonio, ja se nasmešim ljubazno. Nije čovek kriv što Drina teče nakrivo.
To bi bilo kao uvod da je osmeh uvek prisutan u mom životu iako ne teče uvek med i mleko,. Dobro da ne teče, ko bi oprao kuću sva bi se ulepila od tolike sreće.

Gledam TV, šta ću drugo kad me sneg okovao kao da sam na Antarktiku, ma i gore, tamo se otapa. Elem, buljim ja u ekran, a one golišavice, pardon, starlete, pevaljke i slične, spikerke, čitaju vesti umilnim glasićem, pri tome se cerekajući zadovoljno, valjda što su se ugurale na ekran. Vesti sve katastrofe, jedna gora od druge. Nikad nešto ugodno da jave, to se ne računa u vesti. One srećne pošto su neki skijaši stradali u lavini, što se srušila kuća i zatrpala desetine ljudi, što rudari ne mogu iz jame i smeškaju se očekujući još neku tako zgodnu vest gde će pokazati svoje nove skupe zube i napumpana usta.

Navečer vremešni pevači, viču ruke gore, voditelji pričaju viceve iz doba jure, u pozadini cure poskidane do creva mlataraju rukama i nogama, valjda plešu i na sve to čuje se urnebesan smeh publike kojoj pokazuju tablu sa naznakama, smeh, jak smeh, pljesak….
Nećeš ti badava gledati pretstavu, zasluži malo, doprinesi da bude ocenjena kao zabavna.

Smijemo se to mi sami sebi ili nekome drugome??
Okrenem se levo desno, pogledam gore dole i osmehnem se pomalo tužno.
Pomislim, što li se krije iza tih osmeha??
Smij se smij, i kad bi plakati htio…

Kažu plodovi mora su odlični za dobru liniju. Možda, ako ih sam loviš po moru. Zna se već škampi su škampi, pa sve ostalo po redu. Nećeš jesti te plodove onako drito iz mora… Lepo se to sve spremi, pa se natrpa pratećeg društva od majoneza i milerama. Juhica, prilog i dezert… I ?? Nabacih solidnih desetak kila. Baš sam bila zgodna, sexi popunjena, ljuljam kad hodam kao brod na buri.
-Suseda, baš ste se lepo zaokruglili
-Suseda, vidi se da vam dobro ide
-Komšinice, vi ne marite više za svoju liniju
-To komša, lepo je videti na ženi vedar osmeh kad se popuni.
Muka me uhvatila, a tek kad sam stala na vagu…ona digitalka, samo izbaci neke nule, i nešto krcnu, a ja zaplakah.
E, nećeš.
Meca vežba u snegu, nešto izmedju taekwondo i baleta

Udarim dijetu, sve neke travuljine bez ulja. Ne znaš da li sam sela da jedem ili da pasem. One slatke, male medju-obroke sam potpuno izbacila. Počela sam kao nešto da mlataram rukama i nogama, vežbam… Život mi se smučio, ali karakter, zagorčavam si ga i dalje kao da su mi tri života dodeljena a ne samo ovaj jedan, i još na Balkanu.
Jedne noći probudim se, kad ja u kuhinji pravim pomfrit. Albi me strogo gleda, kontroliše svoje mesne obroke da li su tu i kad vidi da idem jesti pobegne u treće dvorište.
Gledam se blažena posle višemesečne muke. Baš sam se zrihtala kako treba. Na ulici
-Suseda, što ste propali, šta vam je??
-Suseda imate neke probleme??
-Komšinice što ste se osušili, pa ubledili…
-Komšo, šta to bi, proradila štitnjača??
E, nosite se svi.
Kad sam sela da jedem , ljudi moji, ikebana na stolu i setih se one sremačke, lep pa deb’o

Želje i reale nikad ruku pod ruku.
Noćas sam te sanjala.

Opet si bio tu, dodirnuo mi usne, nežno pomilovao, strasno zagrlio. Predala sam se tvom dodiru, poželela da budemo zajedno, još minut, sat, dan…
Tras bum, nema vala koji zapljuskuje telo, dodiruje slane usne, vuče na pučinu, samo ovo belo, mokro hladno, antipatično.
Pogled kroz moj prozor jutros u 7.30

Pokvari mi sve izlazeće planove…

Stare razglednice…
Iz neke ladice, iz skrivenog trenutka neke prošlosti, stare razglednice.
Možda kvalitet slike nije kao kod digitalnih fotografija, ali su reči ispisane osmehom, u letu, istrgnute sa putovanja.
Putovale su danima, očekivao se nestrpljivo poštar, i čuvane su godinama, decenijama medju mnogim sličnim.
Sad su malo gvirnule u jeku pospremanja i bacanja stvari. Neke su donele suzicu, neke samo sećanja, ali sve su potsetile na neka stara vremena…
Sušak, Trsat 1970

Vrbnik, otok Krk 1988

Makarska 1957

Fužine 1964

Zagreb 1926

Sušak, Pećine 1920-30

Mecin rodjendan…

Na raskrsnici…
Na raskrsnici sunce-sneg upaljen je semafor.
Izgleda da sunce ne poštuje crveno… bravo za sunce.
Te raskrsnice sa semaforom često zbune i u drugim životnom prilikama.
Vidim zeleno i krenem, a ono neki bik trči na svoje crveno…

Nekad sam Utopiju zamišljala kao zemlju Dembeliju. Polako sam menjala mišljenja i momentalno Utopiju zamišljam kao zemlju bez podela.
Živim medju samim „podeljantima“ Nije to ono muško, žensko. Podele su mnogo suptilnije.
Ljubitelj mačića i ljubitelj pasa. Te dve grupe su ljuti protivnici da ne kažem zaraćene strane. Da, da, slatki su mačiči, ali samo pas je pravi prijatelj. Da, da, pas je veran, ali samo mačkica zna biti toliko umiljata.
Pazi ovo, muška dominacija i ženska dominacija. To mu valjda dodje ko je gore ko dole. Tu se zameša i neki koji su opredeljeni za ravnopravnost TI sigurno imaju vrtuljak.
Kako oni donose neku odluku samo oni znaju.

Upadoh na neki sajt, nije važno kako se zove…
Pozvala me prijateljica u jednu grupu, Ime nije bitno.
Odoh, videh i pobegoh.
Članovi su tako idealno dobri ljudi, sve slatkice i slatkoćice.
Ne spadam očito tu.
Morala sam se obrisati, bojim se da od tolikog šećera ne dobijem dijabet.
Nema konkurencije našem blog.hr...

Pozitivka je napisala post o ispijanju kave. Počela je kako voli piti kavu ujutro sama sa sobom ili u društvo dragih osoba.
Zašto volim blog??
Zato što postovi drugih blogera nekad probude sećanja koja su davno nestala. Inspiracija mi je bila za ovaj post.

Uvek sam volila piti kavu. Nekad su to bile brojne kave sa društvom, na poslu, u poseti nekome. Gde god sam išla pila se kava. Postoji milijun vrsta. Moja teta, talijanka kad je prvi put probala tursku kavu rekla
-Fundač dole, fundač gore. Šta se tu pije??
Vratila sam joj na Rijeci na expresu popivši taj jedan žestok gutljaj
-Šta se ovde uopšte pije, meni je prazna šalica??

Film na TV ekranu…
Jedno obično, skoro svakidašnje veče.
Sednem, ako ne legnem, jer je neko ugrabio kauč, pred TV ekran uzmem onu pipkalicu i okrećem kanale.
Ako imam sreće, tu je film koji traje, računam sat i malo više. Ne izgleda loše, ali… To ali što curama sreću kvari.
Film, akcioni, očekujem brzu radnju, napetost, dinamiku u svakom slučaju. Počeo je kako treba u 21 h. Ona u krevetu, našminkana kao da je krenula na bal, cvrči telefon. (Meni kad zacvrči telefon, raščupane sam kose, od šminke ni š, a besna sam na pozivaoca što me je probudio). On mačo tip, guguče, izvija jednu obrvu, poziva je na jedrenje ili put oko sveta (meni kaže u najboljem slučaju, ’ajde dodi u kafić, tu je društvo, da se vidimo)
Ona onako napirlitana uzima večernju haljinu, nakit,zakopčava ogrlicu pet minuta okrećući zavodnički glavu, vrtoglave pete i kreće na mračnu ulicu gde samo mahne rukom i stvori se taxi (ja šljapkam u nekim cipeletinama, trapericama i majici do obližnjeg kafića)
U taxiju haos, negde juri, pa njega jure,ona se grčeviti drži za vrata koja su zaključana, pa izlaze iz taxija kao ludaci, trče svi na razdaljini od tridesetak metara. Nikako da se stignu. A, jesu trapavi i svi istom brzinom jedno 10-15 minuta.
Kad se stignu…
Šipak… nema ništa sad reklame 15 minuta. (Sretna trčim do frižidera, grabim sve što stignem, jurim u onu najmanju prostorijicu da popravim šminku… tako kažu pristojni ljudi na filmu, a svi znamo gde idu).
Nastavak, ona gleda aaaaaa, zinula da joj se vide ne samo zubi nego i krajnici, valjda je to lepo, a frizura još kao grenadir (meni kapa pokvari kosu, jedan čuperak obavezno se odvoji i štrči sa strane)

Hladni zimski dan.
Celu noć padao sneg po onom neočišćenom ledu. I Sunce počelo da zabušava, kaže nije njegovo da otapa zimski sneg. Klizavo da ni kramponke ne pomažu.
Sused krenuo opremljen, gojzerice, ruksak, vreća soli, vodi Bernardinca sa bačvom ruma, štapove, lopatu. Iz ruksaka viri gavrilovićeva, hrenovke, štruca kruha, paški sir i kranjska. Zvecka nešto neindentifikovano sa dna. Pogledam bolje, lanci.
-Sused, krenuli ste na izlet??
-Sretan put, dobar provod. Ne idete autom??
-Kakav izlet??
-Vidim opremili ste se dobro.

Snegovit dan
Ovo belo, hladno, klizavo, odakle li je samo došlo??
Smrzoh se.
Mece imaju bundice, ali i zimski san.

Pahuljice lepršaju, jele se savijaju pod teretom, vrapčići cvrkuću, traže hranu.
Izgubih i kapu.
Romantika ubilo se. Odoh ja u sobu na centralno grijanje, a vi kako hoćete.

Biću bolja, idealna…
Za Novu godinu donose se značajne odluke. Naravno, do sad je bilo kako je bilo, ali u sledećoj godini, baciću sve loše navike.
Nema više kolača sa čokoladom i kremom, pa još šlag da se sve zabeli... Zaboraviću ono pojesti sve da se ne baci (to mi je nabacilo solidnu, hm…sexi kilažu).
Vežbaću svaki dan. Ne računa se trčanje po kući sa krpom ili usisivačem. Ne, svaki dan tuširanje ledenom vodom u stilu vruće, hladno, pa trčanje oko kuće do parka, pa mlataranje rukama i nogama. Šah se ne računa u rekreaciju, a i nisam neki igrač, znam mrdati figure što i ne vežba neku pamet.
Čitaću sve one dosadne mnogo hvaljene knjige koje nagrade da bi ih neko pročitao. Nema više samo ono što mi se dopada u stilu, pročitam prvu stranu i presudim, valja, ne valja. Doduše i Mark Tven je tvrdio da ne moraš pojesti celo jaje da bi video da li je mućak.

Stilista…
Crveno, volim te crveno…
Kad se spremam za neki važan sastanak otvorim ormare, povadim sve van i tužno shvatim da nemam što obući.
Nešto je izašlo iz mode, nešto mi se stislo od nenošenja, nešto mi ne odgovara prilici. Sve nešto, nešto i dodje mi da plačem, siroče ja.
Vremena se menjaju.
Nema više razmišljanja. Zanimanje sadašnjosti, zanimanje bez koga se normalna žena ne može obući, su stilisti. Oni ti kažu što obući, što svući, što pokazati, što sakriti. Sva odgovornost za kič i neukus je na njima. Mnoge pretstavnice lepšeg pola, naročito neke, odahnule su.
Ove godine na sve strane objavljuju, CRVENO. Obavezno se moraju za doček obući crvene gaće. Gde kupiti gaće, pa još crvene, u novogodišnjoj noći, ne kažu. Gaće su pod muss, ali nije dosta da vas sreća ugleda u tom moru crvenila. Haljinu crvenu imam, ali vunena, sa dugim rukavima…stilista pada u nesvest.

1.1.2019

Pazi ovo doček, kao neće ona doći ako se ja ne najedem i napijem do ponoći. Nije mi da dočekam Novu koliko sam jedva čekala da ispratim ovu Matorku. Što će reći blog anketa, izabrali smo varijantu Doma u krevetu u kombinaciji prespavaću.
Rezervisala sam na vreme fotelju ispred TV ekrana. Glavnokomandujući se opredelio za ležeći položaj. Fotelja je bila pored stočića sa đakonijama kao da će sa Novom doći i g.Smak sveta, a pored kauča je bila ona g-đa„pipkalica“ koja nam daje moć skakutanja po svetu bez podizanja donjeg dela tela.
I tako posle dobre večere, a lošeg TV programa koji je opasno pokazivao da je opcija fotelja bio pogrešan izbor, negde daleko od ponoći zvrrrrrrrrrrrrrrrrrr…
Gvirim na špijunku da nije Deda Mraz došao još jedanput, kad neko panično lupa
-Otvaraj brzo…
Sused i suseda, sa torbom, punim tanjurima i flašama…
-Pokvario se televizor pa mi došli kod vas. Poneli smo i hranu, malo žestine tek da se opustimo.