AnaM

Samo vas gledam...

Verovali ili ne isto vam dodje.
Nemoj posle neko da kaže, nisam znao.

Primitivizam
Spadam u one loše odgojene gde je podela u kući na muške i ženske poslove. Glavni kuhar je bio moj otac koji najbolje kuha. To je bilo jedan put godišnje priprema bakalara i dva puta pečeno prase. Mama je kuhala obične stvari… svaki dan.
Gadna stvar je taj odgoj. Poneseš ga od kuće i preneseš dalje.
Muškići su radili i donosili plaću od koje je mogla živeti jedna porodica. Onda se to malo promenilo, ženskice su se izborile za ravnopravnost da pored onih običnih, nevažnih, manje više ništa, poslova, mogu i raditi. Nastalo je blagostanje. Bakalar se još uvek spremao jednom godišnje, ali oni nevažni poslovi su se nekako gomilali, stvorili su se iz ničega. Da ne veruješ. Mora da je neki duh to sve nabacao kad ukućani izadju.
Higijena ranije nije postojala. Sve je iz čista mira bilo blistavo i čisto. Onda se tu nešto pokvarilo. Sećam se one glupe kave koja je izletela iz lončića zapekla se i pretvorila do tada beli šparhet u moderno dizajniran, drapkast sa smedjim crtama i vijugicama. Na to se nakeljalo još ponešto.

Za tri dana je vikend, dan kad se išlo na izlete.
Umesto skakanja po planinama, šetanja po šumama ili sedenja u kafiću, sad se ribao ormarić, pločice od nekih neindentifikovanih dodataka. Pri tome se uzdisalo i grdilo u sebi. Kuća je blisatala i dalje, ali domaćica je bila kao probušeni balon, opuštena sa krpom u ruci graškama znoja zmajevskog pogleda na psića koji je veselo skakutao po tek usisanoj kući.Čim ju je video zaskičao je i pobegao van.
Muškići su se držali svojih muških poslova. Tako je valjda bilo u svakoj kući. Ne znam.
Jednog dana svratim kod prijateljice. Njen mužić riba onaj šparhet dok mi grickamo kolačiće i čekamo da završi pa da pristavi kavu. Mnogo je spor bio, ali na kraju blistavost je postignuta. Sad će kava nas dve zadovoljne.

Bila bi, ali njega zvali sa posla, pa se zaneo u neka objašnjenja i frrrrrrrrrrr ode kava. Prvo se prelila preko ivice lončića, pa iskočila napolje. Sigurno je htela sama da skoči u šalice. Nije joj uspelo, ali se razlila po celoj kuhinji preteći da izadje na balkon kod suseda.
Moja prijateljica zaprepašteno gleda. Stavila obe ruke na grudi, raširila oči i uzdiše. Šta ćemo sad piti.
Njen mužić brzo završava razgovor i dotrči sa krpom u ruci
-Nemoj se jediti dragi mišiću, sad ću ja sve srediti i staviti novu kavicu.
-Da, ali moramo čekati.

Očito sam odrasla u nekoj poremećenoj porodici gde su muškići gurali ormare, cepali drva, ili štogod, a ženskice trčale sa krpom.
Dole muško, ženski poslovi.
Živela ravnopravnost.
Hm… a može li jedan muškarac primitivac, koji zna držati krpu u ruci posle cepanja drva??

Kiosk za novine
-Dobar dan, molim vas novine…
-Hoćete li i žvake??
-Ne, hvala, novine hoću.
-Imamo odlične žvake dok čekate autobus.
-Ne čekam autobus, hoću da pročitam novine i pijem kavu.
-Žvake su dobre i ako čitate preko mobitela.
-Verujem, ali hoću novine… n o v i n e.
-Nervozni ste, a imamo i kavu, pa ako niste skuvali da…
-Ne, samo novine.
-Hm…Koje??
-X…
-Te nam nisu stigle, možda da malo sačekate i pogrickate žvaku dok čekate??
-Dajte mi tu vražiju žvaku i bilo koje novine, ohladiiće mi se kava.
-Novine vladajuće stranke ili opozicije??
Možda vam se još nije dogodilo, ali verujte mi hoće…Meni jeste, i kava mi se ohladila...

Jutro…
Četiri stražara pozorno prate dešavanja na obali…

U rukama mališana je kruh. Društvo, brzo dolazite

Gladni smo

Ovi sve pojedoše. Hej i ja sam gladan

Idemo kupiti još hrane za malene gladuše

Nestanak…
Posle ručka lenškarim i razmišljam.
Rešavam svetsku krizu, saobraćajne probleme, zagadjenu vodu, i hranu punu pepsicida.
Grdim one tamo, što ove ovde, dovedoše tu gde dovedoše. Polako tonem u san. Naporan je to posao.
Vruće mi, a one čarapice me žuljaju. Ja sam jedina osoba na svetu koje čarape žuljaju.
Skinem jednu i zavrljačim je na kraj sobe, pa drugu. Ona prva lepo legla pored papuče, a druga zalepršala i nestala. Gledam poluzatvorenih očiju, upravo sam rešila krizu zagadjene vode, ali druge čarape nema. Zalepršala prema prvoj i nestala.
Otvaram oči. Gledam u tepih kao dete kad se upiški.
Širim oči, nema je.
Ona druga mi veselo maše. Nosi se, ti si tu, interesantni su samo oni koji nestanu. Čarapa se pokunji pored papuče, a ja demonstrativno ustadoh sa kauča. Strogo gledam po sobi. Nema kučeće-mačeće družine, oni su na selu, miševa nema jer su pobegli od soliterske buke, komarci su suviše majušni.

Po svim fizičkim zakonima treba da je tu. Nema je.
Marsijanci ili već tako neka interplanetarna čudovišta.
Garant.
Primetila sam već ranije njihov boravak na našoj planeti.
Lepo stavim u perilicu veš. Negde izmedju pranja i pretpranja nestane čarapa, jedna, dve, tek da nisu par. Nema drap sa šeširom i sive sa mačem. Jedino objašnjenje je neki vitez uzeo onu sa mačem, ali šta će mu ona sa šeširom??

Držim ih u kutiji sve sklopljene po dve, ali vidiš vraga, kad otvoriš kutiju crna sedi sama. Ona sa cica macom, letnja, rosa, koje sam kupila tri u pakovanju, jer je maca prslatka, ali je ne nosim jer je malo debilasta za mene, ima dva komada. Jedan nedostaje. Ukapiram, Kinezi prodaju po tri, valjda su oni prvi videli da su ti Marsijanci tronogi.
Ništa od dremkanja i rešavanja krize, treba rešiti čarapa problem.
Ako neko ima ideju molim da me obavesti.
Lako će me naći, adresa meca sa jednom čarapom.

Slaganje
Nekad u davna vremena kad su ženskice nosile cipele. a ne tenisice morale su se slagati boje.
Ako su cipele bile crvene, takva je bila i torbica, ako su zelene zelena.
U kazalište si morao ići dobro obučen. To pod dobro, se podrazumevalo da ne možeš obući traperice pulover i na sve to natakariti neku ešarpu vrišteće boje. Sve se moralo slagati i biti za oko ugodno.
Na ples si išao sa partnerom ili već kako se to tada zvalo. Plesalo se u ritmu glazbe i partneri su se idealno slagali. Neki tvrde da samo partneri koji se slažu dok plešu mogu se slagati u zajedničkom životu. Obično izgazim partnera, kao što se od mece i očekuje. Viša sam obavezno bar za glavu od njega… I jedva čekam da se završi ta cupkarnica.
Ima nešto u tome pokazalo se.
Sad se ništa sa ničim ne slaže.

Traperice su ostale za sve prilike, tenisice su svih mogućih i nemogućih boja, torbice se ili ne nose ili su torbetine u kojima ne stanuje samo zec beli koji sreću deli.
Ne slažeš se sa susedima, ni onaj lažni osmeh, kao idi k vragu gde te susretoh sad ćeš gnjaviti. Male državice se ne slažu sa nalozima velikih, kao one znaju bolje, (baš nekog za to zabole… glava)
Sve u svemu opšte neslaganje. I ko onda oseća potrebu za mir u svetu, blogu, stanu, na Marsu??
Nego nešto mislim, da ja kupim crvene cipelice, crvenu torbicu i crveni ruž, pa da nakrivim šešir (crveni) ko preživi, preživi, a možda se vrati i ono staro dobro vreme kad ti je plesač sa valcerom uplesao za čitav život pa kako se kome zalomi…

Radno mesto za žene ili posao u kući
Trač partija…
Sastala se prijateljice na kavici. Prvo pola sata se dogovaraju ko će kakvu kavu naručiti, sa mlekom bez mleka sa šećerom bez šećera, sa kavom bez kave ili već što god. Kad su rešile to važno pitanje prešle su na durgu tačku.
Ogovaranje.
Svaka je ogovarala šta ima, jedna muža, druga decu, treća kućnu pomoćnicu. Koja nema ništa od toga i nije za kavicu. Naravno ostale su se smeškale i pričale tvoj muž, deca, kućna, ili već nešto, su divni, a ogovaruša je zadovoljno blistala.

Na kraju iskrsnu tema, šta je teže, biti zaposlen ili ostati kod kuće.
Htela ili ne slušam njihove razgovore, jer se deru u sav glas, svaka zastupajući svoje argumente.
Zamislih se. Probala sam obe varijante.
Imala sam dosta težak posao, na nogama celi dan, jurnjava i uvek nasmijano lice, jer su ljudi dolazili po pomoć kod mene i nije ih briga za moje lične probleme, dovoljno imaju svojih.
Dodjem kući, pa juriš pešadija, idem i samo palim sve moguće mašine i pomagala. U kupatilu bacam garderobu, tuš, pa nazad kroz kuću. Sve sam užas do užasa, posebno ona pegletina koja bi da je stalno držim u ruci, pa onaj usisivač koji je uobrazio da je glavni za higijenu, pa onaj šporetina na kome večito nešto zagoreva, pa... ma ima tih pa-ova koliko voliš...
Ljubim ti moje radno mesto.
Biti samo domaćica je tek užas nad užasima. Poslovi se volšebno nagomilavaju. Vidi se samo ono što nisi uradio. Onaj šporet ima posebno pik na mene. Lepo stavim krompir da se kuha. Ne, gospodin ga dok ja malo popipkam po blogu, pretvori u ugalj.

Ona prašina se zavuče gde se najmanje nadaš, i kad sunce grane vidiš da se nakupilo krompir da posadiš.
Sve u svemu, glasam za varijantu posao van kuće, a kad dodješ kući, naručiš hranu iz restorana, kućna ti je pomoćnica sve sredila i otišla i sad čekaš samo nekog masera da ti umorno telo dovede u top formu. Navečer obožavaoci sa ili bez serenade…
Divno zvuči.
Interesantno, nikako da nadjem nekoga ko bi to sve i omogućio mi. Hm… nešto škripi u mojem maštanju…
Nije mi jasno da li treba biti zaposlena ili domaćica??

Soliter je gradjevina često za stanovanje.
Arhitekte imaju svoje planove kako to sve treba izgledati, ali…
Da je naš čovek genetski predodredjen da bude gradjevinac najbolje ilustruju brojni gradjevinski radovi koji se odvijaju po našim zgradama i soliterima.

Opšte je poznato da su zgrade pune nedostataka, a da arhitekte nisu znale šta rade, i zato nema tog stana koji naš čovek ne ume da popravi i prepravi.
Od hodnika pravi dnevnu sobu, od dnevne sobe dve manje dečije, od dečije dve manje spavaće, od terase napravi ostavu, a ostavu spoji sa kuhinjom. Kuhinju smanji kako bi proširio kupatilo, a od vešernice napravi šupu za ugalj, pa ga tako sredi i dotera da ni rodjeni arhitekta više ne može da ga prepozna.
Ponesen ovim početnim uspehom obavezno promeni i parket u svim sobama, pločice u kupatilu, ulazna drvena vrata zameni za blindirana, sruši nekoliko nosećih stubova, kao i višak pregradnih zidova, a kao šlag na tortu, na vrh solitera počinje da zida vikendicu. Što se tiče donošenja i iznošenja gradjevinskog materijala, cement, pesak, šljunak i mešalicu prevozi liftom, dok šut i višak delova preuredjenog stana ostavlja pored kontejnera sa nadom da će to pokupiti gradska čistoća.

Ako, dok renovira svoj stan, bušilicom probuši rupu i u vašem zidu, ne očajavajte, više nećete morati da prisluškujete šta sused priča, sada ćete moći sve i da vidite.
Ako slučajno, dok niste u kući, sruši i vaš zid… bar će se još jednom potvrditi u praksi da nemate nikog bližeg od suseda…
Svi smo mi arhitekte, zar ne??

Pitam se ponekad kako izgledam??
Da li sam uvek ista ili se izgled menja??
Uzmi moje oči i pogledaj me, zar nisam ovakva??

Plastični hirurg bi me napravio ovakvu.
Ne znam kako sede sa onom plastikom u turu, kako ih ne bode u obrazima kad se nasmiju, niti kako spava sa onolikim grudima, ali kažu to je lepo, a za lepotu se mora malo u trpiti. Meni se čini malo više, ali dobro dok to sve ne ugradim ne znam.

Muškići me vole baš ovakvu.
Kuhinja je područije kroz koje se ulazi u srce muškića… Znam još jedan pravac, ali pravimo se pristojne. Šta će on o meni misliti??

Ženskica sam, moja su sva prava.
Ne moram biti feministkinja, ali pogledajte bilo koji američki akcioni film. Dok žena ne izlupa desetak muškića, nema kraja filma

Možda samo vatrena plesačica.
Ko me vidi duplo, u vinariji nije samo kušao vino.

Na fotografijama imam tri lika

Sve u svemu, žena je samo žena i u njoj vidimo što želimo… ako nam ona to dozvoli.

Cvetići su požurili na prvi sunčev zrak.
Ne verujem da im je to bila pametna ideja…

Pedometar ili brojač koraka.
Želim ga godinama, ali uvek je nešto drugo važnije i aktuelnije.
Inače spadam u osobe koje su zbog bolje kondicije nabavile sobni bicikl, pa traku za trčanje, da ne govorim o vreći za boks ( na selu) i tegovima dve, tri vrste. Naravno, uz sve ide i odgovarajući dres.
Izgleda da nije dovoljno samo kupiti i zakrčiti stambeni prostor, mora se i mlatarati po tim spravama.
Na onom vražjem netu nadjem taj pedometar i naručim.
Došao u rekordnom roku.
Ko li izmisli to digitalno rukovanje spravama??
Nameštala sam ga dva sata i onda predala u ruke Glavnokomandujućem koji je počeo podešavati aparat. Odmah ga je prozvao pedonja i počeo grditi i digitale, i mali šrafciger koji je nestao i mode, save, ctrl i neka druga imena. Mora da je to žestoka psovka, jer je sve proradilo.