Primitivizam
Spadam u one loše odgojene gde je podela u kući na muške i ženske poslove. Glavni kuhar je bio moj otac koji najbolje kuha. To je bilo jedan put godišnje priprema bakalara i dva puta pečeno prase. Mama je kuhala obične stvari… svaki dan.
Gadna stvar je taj odgoj. Poneseš ga od kuće i preneseš dalje.
Muškići su radili i donosili plaću od koje je mogla živeti jedna porodica. Onda se to malo promenilo, ženskice su se izborile za ravnopravnost da pored onih običnih, nevažnih, manje više ništa, poslova, mogu i raditi. Nastalo je blagostanje. Bakalar se još uvek spremao jednom godišnje, ali oni nevažni poslovi su se nekako gomilali, stvorili su se iz ničega. Da ne veruješ. Mora da je neki duh to sve nabacao kad ukućani izadju.
Higijena ranije nije postojala. Sve je iz čista mira bilo blistavo i čisto. Onda se tu nešto pokvarilo. Sećam se one glupe kave koja je izletela iz lončića zapekla se i pretvorila do tada beli šparhet u moderno dizajniran, drapkast sa smedjim crtama i vijugicama. Na to se nakeljalo još ponešto.
Za tri dana je vikend, dan kad se išlo na izlete.
Umesto skakanja po planinama, šetanja po šumama ili sedenja u kafiću, sad se ribao ormarić, pločice od nekih neindentifikovanih dodataka. Pri tome se uzdisalo i grdilo u sebi. Kuća je blisatala i dalje, ali domaćica je bila kao probušeni balon, opuštena sa krpom u ruci graškama znoja zmajevskog pogleda na psića koji je veselo skakutao po tek usisanoj kući.Čim ju je video zaskičao je i pobegao van.
Muškići su se držali svojih muških poslova. Tako je valjda bilo u svakoj kući. Ne znam.
Jednog dana svratim kod prijateljice. Njen mužić riba onaj šparhet dok mi grickamo kolačiće i čekamo da završi pa da pristavi kavu. Mnogo je spor bio, ali na kraju blistavost je postignuta. Sad će kava nas dve zadovoljne.
Bila bi, ali njega zvali sa posla, pa se zaneo u neka objašnjenja i frrrrrrrrrrr ode kava. Prvo se prelila preko ivice lončića, pa iskočila napolje. Sigurno je htela sama da skoči u šalice. Nije joj uspelo, ali se razlila po celoj kuhinji preteći da izadje na balkon kod suseda.
Moja prijateljica zaprepašteno gleda. Stavila obe ruke na grudi, raširila oči i uzdiše. Šta ćemo sad piti.
Njen mužić brzo završava razgovor i dotrči sa krpom u ruci
-Nemoj se jediti dragi mišiću, sad ću ja sve srediti i staviti novu kavicu.
-Da, ali moramo čekati.
Očito sam odrasla u nekoj poremećenoj porodici gde su muškići gurali ormare, cepali drva, ili štogod, a ženskice trčale sa krpom.
Dole muško, ženski poslovi.
Živela ravnopravnost.
Hm… a može li jedan muškarac primitivac, koji zna držati krpu u ruci posle cepanja drva??
