petak, 29.05.2015.
suzama l'epim tapete vol.701
...došla sam po tetku na stanicu busa...
Najiskrenije, ne sjećam se uopće šta...kako...koliko je put trajao...je li bilo gužve putem..
Kad malo bolje razmislim...nije baš pametno...
Tetka mi je ispričala priču o tome kako je tata zadnji puta kad se vratio iz bolnice otišao isti dan na kram i bio tamo dva sata. ja sam onako sva grogi proključala...
Tetka i ja smo došli do taje, tetka je napravila primopredaju čiste/prljave robe i otputila se sama na za nju dogovoreni pregled uzv srca.
Tajo i ja smo ostali sami.
Neko sam ga vrijeme saslušala i zatim otišla potražiti doktora koji je vikao na tatu da će mu nogu odrezati.
Već sam pri samom dolasku u bolnicu kucala na njegova vrata ali bez odziva....
Pri drugom pokušaju vrata su se otškrinula i na vratima se pojavio kržljavi tip mojih godina i moje visine.
"Da?" rekao je namrgođeno
"Dobar dan, ja sam Mala Li" odvratila sam sa učtivim osmjehom na licu "Vi ste doktor zadužen za mog oca?" nastavila sam
"Da." odgovorio je i dalje stajući na poluotškrinutim vratima "što želite" mrko je odvratio.
Meni je u sekundi nestao učtivi osmjeh s lica, uspravila sam se i kako sam bila u čizmama na petu od nekih 5 cm u tom sam trenu djelovala puno više i krupnije od njega.
Ledena lica uputila sam mu pogled s visine, razrogačila oči i rekla "Šta, ćemo tu na vratima razgovarati?"
Ustuknuo je pola koraka nazad u sobu i zbunjeno izustio "pa ne znam što hoćete"
"A što bih mogla htjeti od Vas? Zanima me zdravstveno stanje mog oca" sad sam već laganini podigla glas za nijansu.
On je ustuknuo opet pola koraka no tim potezom je i gurnuo vrata od sebe "Uđite" rekao je.
Ulazila sam u lječničku sobu za odmor za njim i pitala se da koji je njemu s tim njegovim ponašanjem. Šta stvarno uvijek moraš biti đubre da bi te netko poštivao?
Sjela sam na trosjed, uzdahnula, podigla pogled i izustila "Slušam"
On je krenuo...o tome kako tata ne sluša...kako prigovara...dobacuje sestrama..sam se odjavljuje iz bolnice i svaki se puta u nju vraća u sve gorem i gorem stanju.
Uglavnom...dobila sam gro informacija, zahvalila se i pozdravila ga od njegovog prezimenjaka iz Zagreba i krenula tati u sobu...
"Tata moramo stvarno ozbiljno porazgovarati" rekla sam
"Znam. Ja ću njih tužiti, budem zvao odvjetnika!" uskliknuo je.
"Stani malo. Čekaj, daj mi objasni nešto. sa dvije strane (ne pominjući tetku) su mi rekli da si se SAM otpustio iz bolnice. Da li je to istina?"
"Meni je doktor rekao u ponedjeljak da ću ja u srijedu ići kući. Kad je došla srijeda rekao je da neću danas nego sutra. Ja sam ga pitao dobro kakvu terapiju koristim da nek mi to pepiše da ću ja to doma i on me pustio"
Uto se umiješala tetka koja se u međuvremenu vratila "U srijedu je bio kram" rekla je kao konstataciju.
"Čekaj malo, TI si sebe otpustio iz bonice sa otvorenim ranama na oba stopala ZBOG KRAMA U SELU???????"
Tata me gledao i smijuljio mi se u facu.
Ne moram reći uopće kako sam reagirala....
Taj je dan protekao...mhm...bilo je to prije dva tjedna u petak. Točno prije dva tjedna.
Od tada nisam bila u Bjelovaru.
Sa tatom se čujem pa se malo ne čujemo kad ja poludim i ne mogu trpiti da sam kriva za sve i urotu bolnice protiv njega.
Gutam xanaxe da zaustavim suze koje nekontrolirano teku.
Zadnji pokušaj pomaganja je bio kontakt sa predsjednicom udruge dijabetičara Bjelovara.
Uspjela sam ju nagovoriti da ode tatu posjetiti i da ga uključi u nadolazeća predavanja i obrazovanje ljudi oko dijabetesa.
Bila je kod njega i rekla mu da to što mu se dešava da to nije od jučer da to jako već dugo traje.
Tu je izjavu moj tajo protumačio na sebi svojstven način. Nazvao me i rekao mi "Rekla mi je da mi to nije od jučer već da ja to dugo vučem. Znači da su te tvoj spike oko hrane totalno deplasirane!" režao je na mene
"ja tebe stvarno ne razumijem, pa to dugo traje JER SE DUGO TRUJEŠ HRANOM KOJU NE SMIJEŠ JESTI!!!!"
"Nego hoćeš li ići na predavanja?" nisam se dala izbaciti iz takta skroz iako su mi suze krenula na oči
"Budem kad si TI to tako naredila!" zajedljivo je odgovorio.
Uz vikanje i suze sam ga pozdravila i sljedeći ga dan nisam zvala. nisam imala snage.
To je bilo prekjučer.
Večeras sam ga nazvala.
"Samo da ti kažem, oni meni stalno daju tjesteninu a nemam šećer znači da ti nisi u pravu!" krenuo je
"JA ne mogu više, NE MOGU!!!!!!!!!!!!Ugljikohidrat je u konačnici ŠEĆER u stanju u kojem jesi si zato što i dalje NE ZNAŠ šta smiješ jesti a šta ne! Ma ne razumijem kako ne shvaćaš da ti želim dobro da je i meni teško što si u takvom stanju da ti želim da ti bude BOLJE a ti me jebeš s tom tjesteninom. Ma jedi tjesteninu, još ju sa nekim teškim umakom začini samo daj jer ja VIŠE NE MOGUUUUUUU!!!!!" vikala sam
Einy je dotrčao i gurkao mi patkicu u krilo pokušavajući me smiriti.
"Ma ne vičem ja na tebe milo moje" rekla sam mu dragajući ga.
U tom se trenu i tata malo primirio. Nekih smo pet minuta normalno razgovarali.
Uvjeravao me da će čim izađe iz bolnice do dijabetologa da ga pita neke stvari.
Pozdravili smo se a ja sam se zahvalila Bogu što me auto zeza pa nije baš uputno da idem s njim do Bjelovara.
Tako da ni ovaj vikend neću do tate nego ću raditi.
Znam da sam grozna ali više ne mogu.
Ni sebi samoj ne mogu pomoći. Kako ću njemu?
Uz sve to silno nadmudrivanje oko hrane s njim i dokazivanje i pokušavanje.
Ne mogu. Ne želi moju pomoć, ne mora.
Dosta mi je.
Dosta mi je i jadikovanja i sranja i stalne patnje.
...i ja bih da se netko malo za mene brine....
- 22:12 -
