TAJNA MARKIZE DE ŠAMPANJ - DIANNA DIVERNO - ODLOMAK ROMANA

Zvuk klavira je ispunjavao prostoriju, vatra je polako pucketala u kaminu i to je bila zapravo jedino svetlo koje je ispunjavao mračne kutove. Soba je bila u polumraku i mogao se videti razmešten krevet, plahta koja je bila nehajno prebačena i ogrtač. Mlada žena od dvadeset i šest godina je sedela za klavirom i svirala neku kompoziciju. Oči su joj bile zatvorene i od svetla vatre u polumraku, trepavice su bacale oblik polumeseca na njene obraze. Kosa je bila raspuštena i duga. Očito ju je žena vezivala u pletenicu, jer je bila kovrdžava na onaj simboličan i prekrasan način, spuštena u valovima nalik na morske talase.
Nosila je belu prozirnu spavaćicu napravljenu od skupe svile i jedna mali prsten s sitnim kamenčićem na domalom prstu. Činilo se da je sasvim zaneta muzikom, pa nije čula da su se vrata otvorila i zatvorila i da je jedna muška prilika ušla u sobu.
Nekoliko trenutaka muškarac je posmatrao onako zanetu u sonetu koju je svirala a onda je došao s prednje strane klavira tako da je mogla da ga opazi.
Uperila je svoje plave oči prema njemu, a onda je prestala da dodiruje dirke. Činilo se da je ozlovoljena s tim što ga vidi pred sobom.
– Žak – počela je tiho, a odna je ustala i obukla ogrtač na sebe, kao da joj je bilo hladno mada je u sobi bilo vrlo toplo, i kao da ima šta skrivati pred njim.
– Nisi trebala prestati s muzikom. Uvek mi se dopadalo tvoje izvođenje Šopena.
– Nisam obratila pažnju na to koliko je sati. Zanela sam se s muzikom – otpočela je tiho, mrzeći sebe što uvek ima potrebu da se pravda, mnada nije učinila ništa loše. Kradom je pogledala prema prozoru i kiši koja je počela da pada.
– Ponoćna svka! Zvuči uzbudljivo zar ne? – seo je na krevet.
Markiza de Šampanj je nekoliko trenutaka gledala je prema njemu.
– Da. Volim da sviram u ponoć. Oduvek me to privlačilo – prišla je prozoru i gledala je napolje, kao da je očekivala nekog posebno, mada u to vreme nikog nije mogla očekivati. Bilo je bliže ponoći. Stari sat na katedrali je pokazivao pola dvanaest. – Juče je stiglo pismo – počela je ona.
– Je li?
– Da, mislim da bismo trebali otputovati skoro u Pariz – okrenula se prema njemu kao da ga moli. Stegla je šake u pesnice, kao da je besna, mada to nije bila. Jedino je neka strepnja ispunjavala, mada je markiza de Šampanj unapred znala kako je to glupo jer pre svega, on je uvek imao onu izraženu i odvratnu sklonost da je odbija čak i ako je njen predlog bio i
odviše dobar, ali čist da nađe neku manu svemu tome, samo da se pokaže većim, boljim i superiornijim, što je duboko verovao da zaista i jeste.
Markiza de Šampanj nikad nije imala pravu priliku da mu pokaže svoje pravo lice ili otkrije sebe za nijansu više ili onakvom kakva zaista i jeste.
– U Pariz? U novembru? – bio je naoko iznenađen, osmehnuo joj se mada ona nije uzvratila osmeh. Čak i sad dok ga je gledala pod sveltima vatre, nije delovao ni manje toplije ni romantičnije nego po danu. Čak i dok se smeškao taj osmeh nije ulepšao njegovo lice. Markiz de Šampanj je bio jedan od onih ljudi koji nisu bili lepi, niti dražesni, međutim nisu bili ni u gurpi onih da od njih treba odvraćati pogled. Jednostavno je bio neprivlačan, a taj osećaj je upravo i sad ispunio na isti način na koji je svetlo od vatre ispunjavalo prostriju.
– Zašto ne? – ravnodušno je upitala, već je znala da će je odbiti. Čak štoviše upravo se i pitala zašto on uopšte i ulazi u njenu sobu, uznemiruje je kad je svakako cilj njegovog dolaska da joj pokaže svoju superiornost. Međutim nije joj se razmišljalo o njemu kao što joj se ni malopre nije razmišljalo o njemu. Kao da je jedan deo njenih misli u tim trenucima bio okrenut nekom drugom, nepostojećem liku koji je još uvek samo bio deo njene mašte.
– Ali krajnji je apsrud ići u novembru u Pariz
– počeo je on odjednom, i potom joj potanko stao objašnjavati prednosti Pariza u decembru. – Možeš obići prodavnice s raznom robom, parfimerije, tada su mnoge stvari na popustu – uperio je kažiprst kao da

joj preti, međutim nije joj pretio već je to bio njen način pojašnjavanja. Da je njegov kažiprst mogao da ima usta, markiza de Šampanj je bila ubeđena kako bi rekao mnogo više od njenog venčanog muža. – Sem tog, decembar je vreme raznih opera. Ne zaboravi da si rekla da bi htela da prisustvuješ novogodišnjem izvođenju opere Travijata.
Sada se i sama setila svojih reči, međutim nije opera Travijata bila ono što je nju zanimalo, znala je da se nema smisla raspravljati. On je opet bio perfektan i superioran.
Uzdahnula je duboko. Noć koja je počela s divnim zvucima klavira pretila je da bude urušena s njegovm beskrajnim objašnjavanjem o prednostima i značaju o decembru u Parizu.