VOLELA SAM PREDSEDNIKA - DIANNA DIVERNO - ODLOMAK ROMANA

Dok je Sergej Jesenjin čitao tu pesmu, za onim stolom gde su sedele Varya i Aurora, prišao je konobar koji je stavio dve čaše pića ispred njih. Obe devojke su ga začuđeno pogledale. To nije bila njihova narudžba.
- Posluženje od muškarca za stolom broj 5 – pokazao je rukom prema Terence Grace, koji se sad otvoreno pratio dešavanja za njihovim stolom i mahnuo im levom rukom u znak pozdrava. Aurora Janoš ga je posmatrala nekoliko trenutaka, klimnula je glavom u znak pozdrava a onda je nastavila da sluša Sergejevo izglanje ''Pesme o keruši''. To je ipak bila jedna od retkih pesama koju je znala iz njegovog bogatog, poetskog asortimana. Kada je mladi pesnik završio s izlaganjem te pesme, čuo se ogromna apaluz u Sali. Rekao je potom još nekoliko svojih reči i utisaka o svemu, a onda se pristojno naklonio i sišao s bine. Sergej Jesnejin je prišao onom stolu i seo izmedju gospodjice Tatjane i Isidore Dankan. Odložio je svoje papire s strane i opet je prešao rukom preko znojavog čela.
- Lepo vas je videti na delu veliki ruski pesniče!
Sergej Jesenjin je osetio kako mu je u tim trenucima grlo pomalo suvo. Trebalo bi mu neko posluženje, pa je posegnuo rukom za čašom u kojoj je bilo dve trećine pića.
- Da. Ali vi ne razumete ruski – reče Sergej.
- Bitan je utisak koji ostavljate na ljude kojima čitate svoje lepe redove.
- Da, Sergej je imao nekoliko lepih književnih večeri od kako smo došli iz posete Americi – rekla je Isidora Dankan pomalo i ponosna na tu očitu činjenicu.
- Kad planirate ponovo da vidite Ameriku? – upitao je David Grace, koji nije znao ni reč ruskog jezika ali mu se svideo ambijent koji je ostavilo ovo pesničko veče na publiku.
- Pa ... – poče Sergej pomalo zamišljeno. Nije mu se sada uopšte vraćalo u Sjedinjene Američke Države.
- Ovog puta i ja idem s njima – rekla je gospodjica Tatjana koja se naslušala priče o Americi i prilikama u američkom društvu koje su trenutno tamo vladale i koje su joj se činile stvarno zanimljivim
- Uskoro. Bićeto lepa plovidba . Ovog puta idemo brodom. Verovatno iz Hamburga – objasnila je Isidora polako.
Terence Grace koji se osećao pomalo ustreptalo i kom trenutno uopšte nije bilo do razgovora o Americi, putu brodom i američkim prilikama u društvu, samo je smireno ustao.
- Izvinite me na trenutak – polako je otišao od njih, sve do stola broj 13 gde su sedele Aurora i Varya. Svi su upitno gledali za njim.
- Baš čudno – reče Isidora Dankan.
Tatjana nije mogla da ne primeti. - Svo vreme pogledava prema onom stolu onamo – pogledala je opet prema Aurori i Varyi. Videla ih je prvi put u svom životu. - Ne poznajem dotične persone.
Terence Grace je nekolio trenutaka stajao pred tim stolom zagledan u dve devojke što su tu sedele. Onda se pristojno naklonio žarko se nadajući da one bar znaju engleski jezik.
- Oprostite na mojoj malenkosti. Ja se zovem Terence Deniss Grace. Iz New Yorka sam. Ovde sam u privremenom svojstvu. Voelo bih znati kako je vaše ime? – rekao je to kao opčinjen zureći u Auroru Janoš.
- Da li smo se mi već negde sreli? – upita ga Aurora mirno na engleskom jeziku.
Terence Grace koji se nikad nije previše zbunjivao, sada je naglo počeo da zamuckuje.
- Pa ovaj da ... Jesmo ... Mislim ja sam vas video.
- Već ste me negde videli? Ali kako to da se ja vas ne sećam? – upitala ga je ona pomalo zbunjeno. Bez obzira koliko da je vraćala slike u svojoj glavi, bila je sigurna da ovog muškarca koji je delovao neotesano i navalentno, nikad nije srela u svom životu.
Terence Grace je uzeo jednu slobodnu stolicu koja je stajala par metara dalje od njih, za onim stolom gde su bile domine, i seo je za njih stol. Varya ga je začuđeno posmatrala.
- Bio sam u publici. U Budimpeštanskoj baletoj operi. Vi ste nastupali. To je čini mi se bio vaš zadnji nastup. Sledeći put kad sam posetio baletsku operu, vi tada više niste igrali – rekao je to polako.
Aurora je tupim pogledom zurila u njega. Nije znala šta treba sada da misli.
- Vi ste iz Budimpešte?
- Ne – odgovori Terence. – Iz New Yorka. Ali video sam vas. Ostavili ste divan utisak na mene.
- Sigurno da ostavljam lepe utiske na sve one koji vole balet.
Terence Grace se na brzinu seti njenog nastupa.
- Zato bih voleo da znam vaše ime. Ja sam vas naime zapamtio.
- Da, primetila sam da uporno gledate prema meni.
- Da li vam je zbog toga malo neprijatno? – nije mogao da ne upita, skoro se zahvaljujući nebesima u sebi, što je ona sada ovde i što ju je video opet. Prilika za koju nije ni mislio da će možda iskrsnuti u njegovom životu...
- Meni? Ne. Uopšte. Hvala vam na piću – uzela je gutljaj dva iz čaše.
- Još uvek mi niste rekli kako se zovete? – opet je pomenuo.
- Zovem se Aurora Janoš.
Terence Grace upitno dignu svoje obrve kad je čuo kako se zove i ne povezujući to s poznanikom gospodinom Janošem.
- Aurora. Lepo ime. Kao ona nordijska svetlost. Otkud vi u Moskvi?
- Ja radim ovde – rekla je to polako, u žarkoj nadi da je sada ipak neće previše ispitivati.
- Preselili ste se iz Budimpšete u Moskvu? – primetio je to zamišljenog izraza lica. – Moram priznati da je ovo onda jedna prava koincidencija. A kako sam poslovan čovek, ne verujem u koincidencije. A ako i verujem u slučajnosti, to je onda sigurno zato jer ta slučajnost i nešto znači.
Aurora Janoš je na brzinu izmenila jedna pogled s Varjym.
- Radim u predsedničkoj rezidenciji. Ja sam profesorica baleta kćerki ruskog predsednika – objasnila je u kratkim crtama svoje trenutne poslovne aktivnosti.
Terence Grace je opet onako upitno dignuo svoje obrve.
- Uzbudljivo. Sigurno vam je lepo biti na toj veličanstvenoj poziciji – svo vreme ju je gledao s neskrivenim oduševljenjem. – Ali zašto se vi ne biste pridružili nama za našim stolom? – delovao je skoro ozareno kada joj je izneo taj ljupki predlog.