PO ŽELJI POJEDINIH OBOŽAVALACA TETRALOGIJE ODLOMAK ''ZATVARANJE KRUGA'' - DAJANA DIVERNO

,,ONO ŠTO JE BILO MOĆNO I SNAŽNO
U DREVNIM VREMENIMA IMA
SVOJU MOĆ I DAN DANAS ...’’

(REČENICA IZ KONTESTA FILMA ,,MUMIJA’’)
MART 2006GOD

DIANNA DIVERNO


GLAVA PRVA

MART, 1944.GODINA
MUNCHEN

-Hajl Hitler! –progovorio je gromkim odsečnim glasom podoficir Treće jedinice u Munhenu, dok mu je snažni zimski vetar šibao u nešto preplanulo lice i mrsio mu pomalo rascvetalu crvenkastu kosu na vratu. Uniforma mu je besprekorno pristajala, a nosio je već pune četiri godine sa iskrenim, predanim oduševljenjem. Uniforma je bila tmastato zelena, a sastojala se od skrojene bluze sa nekoliko unutarnjih i spoljnih džepova (džepovi su se nalazili u predelu donjeg dela stomaka), upeglane kragne, sa par znački na prsima i neizostavnom kragnom, veoma sličnoj onoj što su nosili omladnici ,,Hitlerjugenda’’. U unutrašnjim džepovima ( u predelu grudi i rebara) podoficir Hanz Dorfen nosio je sliku svoje preminule vernice, par dotrajalih ziherica, nekoliko papirnih maramica i staru sliku krajolika predela Bavarske pre rata. Ta slika bila je nešto žuća, izbledela na vrhovima i u uglovima, a na slici se slikar najviše usredsredio na dolinu i jato ptica koje je u tom momentu uzletalo.


Kraj podoficira Treće jedinice, nešto utrnuo od hladnoće u maltene jednakoj uniformi stajao je Andre Nurennbern, čije je lice bilo bledo, obrazi upali, sa previše akni da bi na ikoji način ikome bio privlačan. Bio je visok metar i sedamdeset pet, mršav, sa ispupčenim zglobovima na rukama i tamnim mrljama na nadlanici. Nos mu je bio crven od hladnoće i vetra, ruke u prstima zgrčenije nego inače,ali uprkos tome u jednakom trenu poput Hanza i on je maltene dreknuo ,,Hajl Hitler!’’, stisnuvši svoje međe oči pri naglom naletu vetra. Uobičajeni pozdrav odjeknuo je pistom, dok je firer Adolf Hitler uz jednak pozdrav rukom sa ponosom izašao iz aviona u Munhenu, okrznuvši tek ovlaš mnoštvo nemačkih uniformisanih, tek stasalih vojnika koji su u dugim, predugim redovima bili postrojeni na aerodromu gde je sleteo njegov avion. Adolf se tek toliko okrenuo da nešto dobaci svom sekretaru i Mata Hari koja je stajala iza svog vojskovođe. Među gomilom vojnika nije se čuo nikakav zvuk. Većinom su bili promrzli do gole kože, bledi i polugladni, jer su već puna tri sata uvežbavali pozdrav, proveravali pistu i aerodromsku zgradu, i naravno, očekivali let svog osvajača. Tu i tamo su pričali o novim prodiranjem ruskih trupa ka poljskoj granici,ali te priče bile su tihe, jedva rečene.



*roman je zaveden kod advokata D.Bajića i L.Čizmar