ODLOMAK ROMANA ''TRIJANON'' - DIANNA DIVERNO

– Grm u parku je najidealnija stvar za takav sporazum!
Sebastijan je posmatrao nekoliko trenutaka.
– Treatalna si – kako mu je već bilo i više nego dovoljno čitavog tog dana, tako mu se ni sad nije svađalo s njom. – Zašto ja ne mogu jedostavno doći kući i videti kako me ovde očekuje divna, topla i zaljubljena žena s kojom bih pričao o drugim stvarima, a ne o Trijanonskom sporazumu koji treba da se potpiše? – upitno je posmatrao.
– Zato što ja – sigurnost joj se vraćala – nisam zaljubljena u vas. Izgledam li kao neko ko vas obožava? Ne, znate i sami sticaj okolnosti koji je....
– Znam – priznao je iskreno. – I ne dopada mi se.
Mala nada zatitra u njoj.
– Velika je verovatnoća da ću o vama imati drugačije mišljenje ukoliko razmislite po potpisivanju tog dokumenta kojim bi se oduzela teritorija koja je ...
– Ta teritorija je već oduzeta i ne pripada više Mađarskoj. Siguran sam kako nikad ni neće pripadati i zašto mi u svakoj sekundi zajedničkih trenutaka moramo pričati o Mađarskoj i teritorijama koje ...
– Koje će uvek biti deo Mađarske. Koliko znam mnogo naroda ostaje na tim teritorijama. Pa na koji i kakav način vi tim ljudima mislite objasniti da oni više nisu u Mađarskoj, čak štoviše da više ni nisu Mađari. Pokušavam to da shvatim, ali mi ne uspeva! Reći ćete im kako se potpisao jedan papir u mermernom Trijanonu, i na taj način su objašnjene sve neodumice. To se zove sluđivanjem naroda i ljudi, a za to ni vi, niti ljudi nalik vama nisu nadležni – opet je ustala i pogledala napolje u zvezdanu noć, sećajući se sebe pre godinu dana dok je još onako uzbuđeno zurila u svog profesora klavira svesna da je on pravi muškarac za nju. Sad su joj problemi takve vrste bili stotinama milja daleko.
– To je neizbežna stvar – rekao je umornim glasom. Prislonio je ruke na svoje oči, svestan kako mu se više ni ne razgovara na tu temu. – Veronika, umoran sam od ovog razgovora.
– Ja sam umorna od objašnjavanja, od dokazivanja za tim da je to nešto što je nemoguće, loše, što će imati loš odjek. I žao mi je što ste toliko otvrdnuli, što ste toliko pod uticajem francuskih državnika da me uopšte ni ne slušate. Ne želim i ne smatram kako sam osoba koja ima pravo i mogućnosti da zalazi i probleme takve vrste, ali ipak želim dobro ljudima koji žive u Subotici. Ah, moj crni Titulesku! Pa zar nema ljudi s kojima bih to mogla raspraviti?
Sebastijan je posmatrao nekoliko trenutaka. Zvenuo je jednom, savršeno svestan toga kako taj razgovor ima sve moguće perspekitve da se otegne u nedogled.
– Ne znam zbog čega Tituleskua uzimaš kao glavnog krivca? Vreme je da se povučem.
Ona kao da je jedva čekala njegove reči.
– Naravno, povučite se. Drugo i ne znate, samo da se povlačite, samo da uzmičete. Nemate hrabrosti ni da istini pogledate u oči! – rekla je to gordo i staloženo. Pogledala je prema stolu u čijim fiokama su se nalazili pisma i koverte. – Idite Sebastijan. Ovo ima velike šanse da preraste u veliku svađu iz koje nećemo izaći ni pametniji, niti ćemo se bolje osećati. Ono što ću sad uraditi jeste da ću napisati par pisama – bacila je pogled na sat. Bilo je pola jedanaest, nikad u to vreme nije započinjala svoja pisma.
– Pismo? Ali kome? Zašto!
Osmehnula se, ni sama nije bila uverena da će njen postupak imati odjeka.
– Naznačiću ga na nekog od ljudi koji se sada bave pitanjem moje zemlje. Možda to bude grof Karolji, koliko znam on se zalaže za dobrobit naroda – svesna da je to kao neki skriveni, tajni adut automatski se osetila bolje.
Sebastijan koji je već stajao na vratima joj je uputio vrlo dug, predug pogled.
– Grof Karolji? – ponovio je tihim glasom. – Nemojte njemu pisati.
Upitno je podigla obrve. Jarost je nanovo obuzela.
– Zar ne? A zašto ne baš – on?
Spremao se da krene, uputio joj je još jedan vrlo nežan pogled.
– Zato jer svaka medalja ima dve strane – odvratio je, klimnuo glavom u znak pozdrava i potom je otišao u svoju sobu.
Zatvorila je vrata za njim i naslonula se na njih. Još uvek je bila pod vrlo, vrlo snažnim utiskom koji joj se nije previše dopadao.
Svaka medalja ima dve strane – odzvanjalo je u njenim ušima, ali sad nije bilo vreme da misli o tome, da se bakće s medaljama, s lepšim i ružnijim stranama neke osobe.