Kad jednome omrkne, drugomu osvane. Uvik je tomu bilo tako.
Dućani cipela nakupili velike zalihe, ljudi baš ne kupuju, kriza zakucala na vrata o butige, i šta će drugo jadni nego dati poništa samo da prodaju.
Pa tako i ja naišla na jednu takvu butigu u problemima.
I u roku pet minuta otišla moja mukotrpno građena financijska disciplina i krizno-recesijska samokontrola u kukumar.
Jebote, ko da nikad postole u životu nisan vidila!
Kad mi reklo da ima kupit svake vrste obuće po četrdesetidevet kuna, i kad mi je do mozga došlo da to nije niti pedeset kuna, vrag je odnija šalu.
Odjednom san se pritvorila u stonogu. I to ne u običnu, nego u pohlepnu stonogu.
Deset pari postola kupila!
Aj dobro, jedan par malome, jedan maloj, meni ostalo samo osam. Ne moš ti disat od te dičurlije i njihovih prohtjeva, a roditelji uvik zadnja rupa na svirali. Aj dobro, onog drugog roditelja dopalo - nula cipela. Nisan ja kriva, nije bilo ništa...
Samo me ostaci ostataka one financijske samokontrole i čelična volja zadržavaju da se ne zaletin još po koji par.
Moran se suzdržati, ipak je vrime o Korizme...
Odricanje je u điru. Zato ću stavit moratorij na svaku daljnju kupnju. Cipela, mislin.
I sad, kad ti daju postole tako skoro pa mukte, ne moš očekivat da će ti bit baš po guštu i šuštu. Kako ono reču, poklonjenom konju ne gledaš baš svaki karijes na zubu.
Ne moš očekivat da će ti pasat i boja i oblik i veličina. Ne moš imat baš sve.
Tako san i ja prošla s mojin pustin cipelama.
Evo, na primjer. Nije da grintan, samo da se malo žalujen.
Čizme su prva liga, visoke skoro do kolina, prava koža, prava veličina pete, dobra boja - ali broj prevelike. Klapaju.
Šlape odlične - samo jedan broj premale. Kaišić se ne može zakopčati. Kratak.
Druge šlape dobre. Bez zamjerke. Nako, za po kući.
Niske proljetne cipele odlične, i pravi broj, osin šta ih neman na što obuti.
Druge niske lakirane, e te su mi baš po guštu. Samo neman robe na koje bi pasale.
Ali ova priča pretvara se u pravu dramu tek kad dođemo do poglavlja - štikle!
Kako je bila prilika, kupila ja da iman jedan primjerak onih sandalica ka iz Seksa i grada. E, to tribate vidit. Peta ka igla!
To šta nikad u životu nisan obula takve cipele, ta činjenica me nije nimalo zasmetala kad sam ih u onoj gužvi ugrabila od konkurencije.
Da ne bi pofalilo, kupila san, ma šta kupila, praktički mi poklonilo, i druge visoke i elegantne za svečane prilike, ono kad se bude mali pričestija, pa da se ne srami matere u nekakvin bapskin cipeletinama. E te su lipe, jesu visoke, ali je peta stabilna. I super bi ja u njima izgledala - da ih mogu obut! Ali nije bilo moga broja.
Kako san ih tamo uspila navuć, e to je misterija. Valjda se od onog konzumerskog naleta adrenalina jadna desna noga pripala i smanjila za par brojeva. Ušla u se. Doma je došla sebi i vratila se u svoju prirodnu veličinu. I neće u cipelu. Neće bit elegantna, neće pa neće, tvrdoglavica.
Ka da san jedna od Pepeljuginih zločestih polusestara koja je pokušala obut malu staklenu cipelicu da bi je princ uzeja za ženu, tako san samoj sebi izgledala.
I sad dolazi ono malo nostalgije iz naslova.
Ko ne plati kurbu, plati likara, ko ne plati postole, plati postolara.
Triba nove postole popravit, nema mi druge. Jednima stavit gume na pete da ne lupaju, drugima produžit kaišiće, treće da stavi na kalup da se rašire i produže....
U ona stara dobra vrimena moga djetinjstva, kad je Bog još hoda po zemlji, samo mi toga nismo bili svjesni, u ona doba na svakon kantunu bija je po jedan postolar.
I sad, gle ti čuda. Kad je bilo manje postola, bilo je više postolara.
Moja mater nije sigurno nikad, ka ja, u jednon potezu kupila osan pari postola. Imala je i ona svojih stanja pomračenja uma, ali tako luda ipak nije bila. Biće da je imala par pari za sve četri sezone.
Tako je bilo i s drugin ženama iz tzv. srednje klase. Dobro, bilo je i onda stonoga, ali one su akviziciju od osan pari postola sigurno razvlačile na cilu godinu, a da su to izvele u jednon danu, strpalo bi ih u ludnicu ili u prežun ka antidržavni i protusocijalistički element.
A sad postola ka u priči, a postolari nikom poniknuše.
Konzumersko ludilo, politika kupi-baci, zahvatilo je i obućarsku industriju. Niko više ne popravlja cipele, jednostavno kupi nove.
I tako je u cilon gradu ostalo par postolarskih radionica. Ustvari, ja znan samo za dvi, možda ima još koja izvan stare gradske jezgre, a ja se i ne krećen po provinciji, "izvan zidina", figurativno rečeno.
Čin san ušla u malu starinsku radionicu, stisnutu između fornetta i butika u staroj Varoši, miris cipela i ljepila kataputira me brzinon svjetlosti natrag u djetinjstvo, kad san s materon dolazila kod ćaće od današnjeg majstora.
Zavonjala čista nostalgija.
Ja mala, mater mlada, na nogama lakirane cipelice s kaišićen oko zgloba, mater nosi na popravak cipelu s koje je otpala peta, pa je nekoliko minuta hodala uvjerena da pada u rupe na ulici... ajme. kako smo se smijale, ka munjene smo se smijale kad smo skužile...
Kako se samo zvonko i od srca smijala, kako san obožavala njezine nasmijane drage oči ...
"A evo mi male bodulice!" oglasija se majstor čin san ušla...
Je li i on upravo vrtija po glavi "stara dobra vrimena"?
Je li se i on vratija u doba kad se igra s postolama i slaga ih po bojama i veličini, dok mu je pokojni stari popravlja petu od moje matere, tj. petu od njezine cipele...?
