Ima tako nekih dana... kad se malo bolje zagledaš u život oko sebe, skužiš da nisi jedini koji si malo prolupa. Da ceston lutaju likovi izgubljeniji od tebe i da se još imaš čemu nasmijati.
Ima dana kad ti se otvori prid očima u kojen teatru apsurda se krećeš... I da bi teško opsta da ga nema.
Ima trenutaka kad gledaš svit nekin drugin oćalima, s kojima bolje vidiš detalje, bistrije uočavaš. Ono, ima si one za daleko vidit, pa ti promicale male stvari u blizini.
Ima dana kad bi krepa da se nečemu ne nasmiješ.
Veseli Raspjevani Trknuti Poštar se vratija. Opet raznosi poštu u mom kvartu. Bosonog, zavrnute nogavice, kežjual raskopčna košulja, moderna rasčupana frizura. Par mu dasaka fali na inventuri u glavi, nisu mu svi doma, njanci u susjedstvu, ali to ništa ne smeta u njegovon poslu. Dapače. On je najbolji poštar kojeg poznan. A poznan ih tri. Jel ti jednon donija pismo, taj te više ne zaboravlja. Neće taj ka oni iz cityexpressa baciti račun u portun kad se ne slaže nešto s adreson i adresiranom osobom. A ne. Taj će te naći makar ti na pismo napisali "onaj, onaj, ne mogu se sitit kako se zove, onaj mali Franin, unuk od Šiminog brata iz Galovca, jedan od dva brata blizanca, stoji blizu servisa od gorenja".
Često mi par riči s njin, ili samo pogled na taj antuntunovski lik popravi usrani dan.
A usrani dani zaredali ka hažeov nagibni vlag po klizavoj pruzi. Nikako stat, majketi.
Ozarila san se jučer kad san ga ugledala. Sunce mi zasijalo. Jest da mi sunca priko glave, ali tako se reče.
Dok san se vukla priko dvorišta ka crknuta mačka na užarenon limenom krovu, on je staja na zvizdanu s pismon u rukama i pismon na usnama - piva na sav glas! A piva lipo, samo ga je malo grubo čut. Piva on: "Gdje je nestao čovjek, gdje se sakrio?!" Piva, ma šta piva, piva ka onaj Joso neki dan na Forumu.
Jebate, izmunjesaju ga oni šta se svako malo seljakaju. Manitaju ka muhe bez glave, s kraja na kraj grada. Svakih deset-petnest godina, hop, presele na novu adresu. A grad izaša velik, ne moš ih više pratit.
I zato Poštar piva "Gdje je nestao čovjek?"
(A stvarno, a di je nestao Bare? Uapsilo ga? O jebote...)
Istoga dana još mi je jedan usputni prizor popravija rapoloženje.
Stoji lik isprid table s osmrtnicama i proučava ih. Duboko koncentrirano isčitava svaku rič. Drugi mu dolazi ususret, zaustavi se kraj njega i javlja mu se. Ovaj prvi se okrene i kaže, onako usput, mrtav-ladan: "A ti si to, a baš gledan jesi ti ovo na osmrtnici. Baš čitan ovu rodbinu, jesu li to tvoji."
Isto tako mrtav-ladan, ovaj drugi kaže: "A ne, nisan to ja."
"Ae, vidin" kaže i onda doda, valjda se sitija u zadnji čas: "Ae, baš dobro. Da nisi." I lipo svak na svoju bandu, ležerno i mirno. Bez uzbuđenja.
Ae, nisu ni meni meni baš svi doma. (Pa i nisu, sama san, gospoda ukućani ljetuju u malon mistu kraj mora.) Ni u susjedstvu.
Trkeljan, a moran trčat na brod. Opet ću zakasnit, ka i prošli vikend.
Sutra mi gosti idu ća. Iden in reć: Danke Doičland!
