E, mislin da san bar miljun puta naglasila da san prava, originalna ilitiga autentična i autohtona Dalmatinka. Po porjeklu, rođenju i "habitusu". I po načinu života. I pri tom ne moran naglašavati kakav život pod tim podrazumijevam. Lagodan i ležeran život, naravno. Ono, tejk-it-izi život.
Da bi život bija lagodan i ležeran triba ga živit punim plućima, polupunin takujinom i naravno radeći malo, minimalno. Tek toliko da rečeš da radiš. I da time zarađuješ dovoljno da sebi priskrbiš taj ležeran stil života.
Tako san ja to zamislila.
Tako san razumila misto na koje me Bog stavija.
Pa da je sa mnom ima neki drugi plan stavija bi me na neko drugo misto, valjda. U Njemačku, naprimjer, ili štajaznan, u Švedsku. Ili bi me stvorija nekin lumenom, posla me da studiran u Americi, na Harvard ili Princeton ili štajaznan, pa da onda obavljan neki svemirski važan posal, da svit ne može bez mene i da zarađujen brdo lovušine, koja mi ionako ne bi tribala jer je ne bi imala kad trošiti.
Valjda bi tako bilo.
A budući da me stavija ovdi, ja san sebe zamislila u drukčijen filmu.
Film ide ovako otprilike:
Ispod ove palme san ja u kupaćem kostimu, naravno. Na ležaljci. Je, je, tu sam, samo se ne vidin:
Ne tražin puno. Kulise filma iman, lokacija besplatna, iman i glumce, režija je moja, samo mi tribaju mala financijska sredstva da ga produciran. Ništa više.
Sredstva i vrime. Vrime je ključna rič. Za skromna sredstva bi se još i snašla.
Ali ne. Ni to malo mi se ne da.
Umisto da me se posla oslobodi, da mi se osigura logistika da ja mogu u miru stvarat svoj art-film, remek-djelo bi to ispalo, ne, meni se umisto toga udvostučuje posal. Ma što udvostručuje, multiplicira se. Drugima se čak smješka otkaz i blaženi nerad da bi ja još više radila.
Zakopalo me u poslu. Godišnji odmor daleka je budućnost mjerena u godinama, a i s vikendima se mogu pozdraviti. Ni blog neće bit pošteđen. Ajde, to i nije neka velika šteta po svit, ali možda je po moje psihičko zdravlje.
Moja budućnost ne izgleda ni malo blistavo.
Nije mi baš jasno kako se to dogodilo.
Mora da je došlo do neke zabune.
Događa se to, nije to neko čudo. Administracija i birokracija znaju prouzročiti takve zabune i tako zapetljati niti da to niko normalan ne može posli raspetljati. Valjda ni dragi Bog nije pošteđen birokratske mašinerije i njihovih labirinata.
Je li mene Bog napravija Skandinavkom a da ja to ne znan? Jesan li se zato rodila onako plava? Njemica možda? Ili radišna Kineskinja san tribala bit? Ne, ne, to ne, neman kose oči... Jesu li me službenici poslali na krivo misto boravka, sa potpuno krivin opison radnog mista? Curriculum vitae zaminili, pobrkali podatke?
Ili mi to On želi samo pokazati kakav je život PRIJE nego dobiješ 19 miljuna kuna na lotu?
Biće da je to...
Ma, sigurno.
Je, je, kupila san tiket o lota.
A morala san. Jer ja van svaku večer uredno, prije nego zaspen, molin Boga da mi providi zgoditak na lotu, pa da rišin sve ove dosadne probleme oko sebe i da mogu više leć u tu ležaljku na plaži koja me čeka. Mora da san više i Njemu dosadila jer mi je doša u san i malo nervozno reka: "Pa uplati više taj listić, ćimavico jedna!"
I ja otišla i uplatila, šta ću drugo.
