A di provesti SVJETSKI DAN VODA nego na vodi?
Di drugo nego tamo di "teče i teče, teče jedan slap"? I to kako teče! Bez stajanja. Bez redukcije i recesije. Teče i ne da se smesti. I to ne samo jedan. Masu njih teče.
O značenju tog dana, o važnosti očuvanja vode u suvremenom svitu, sve više bezvodnom, suhom i žednom, rekli su drugi puno. Drugi koji se bolje od mene razumu u ekološke stvari. Ja mučin i radin ono što i koliko mogu. Tuširam se što kraće mogu, dok zube perem vodu isključujem, suđe perem u makini i time (navodno) štedim vodu, na ćer vičen iz petnih žila što se ima prati svaki čas, a na sina moran vikat ne bi li presta škrtariti s vodon, tako nas četiri se uguramo u neki prosjek, a uspijemo nešto malo i uštedit. Što se na računu za vodu ne može primjetiti, tako da neman dokaza crno na bilo. Moraćete mi virovati na rič.
Tako, neću o ekologiji.
Nego ću o prigodnom izletu. Nediljnom, obiteljskom.
Kako nas je bura u subotu fermala da odemo priko velike slane vode, a bila je, da znate, orkanske snage, bura mislin, jer one cici-mici olujne bure nas ne zaustavljaju, tako mi ostadosmo zarobljeni u gradu na samom početku proljeća. Ka tice u gajbi.
U tom nam slučaju nema druge. Valja nama preko vode.
One na kojoj bura ne pravi valove od dva metra. I one na koju se može ići auton.
A i nedilja je osvanila lipa, sunčana, sa nešto manje bure. Šteta stat doma i brisat prašinu ili šumprešivati.
Nego, da van pokušan dočarati kako je filipinska obitelj snalažljiva i nadasve organizirana i učinkovita.
Naročito kad kreće na izlet.
A budući da u toj aktivnosti nismo baš redoviti, nije se ni čuditi malin greškama u koracima. Nije se čuditi šta umisto 70-ak kilometara pređemo stotinjak i više. Pa nadoknadimo jednim izletom sve one nedilje provedene doma. Po kilometraži, mislin.
Jer neko (malo manje lulav) put od točke A do točke B prolazi najkraćin mogućin putem, a neko ide preko točaka X, Y i Z. Neko pravocrtno, a neko više kružno putuje. Pa se obični nediljni izlet pretvori u kružno putovanje.
Ma, nije to uopće loše. Ustvari.
Neš mi ti fore skoknit do slapova Krke! Ali jedno kružno putovanje preko zadarskog, šibenskog i trogirskog zaleđa - e to je već nešto. To je cruising. A vi mislili da za ić na cruising triba ić u agenciju i uplatit putovanje jednin od onih mega-putničkih brodova? A ne. Dosta se ukrcat s nama u auto. U mali putujući cirkus.
Naročito ako želite vidit di je Perković. Ili Gaćeleze.
Dakle, ovakavo je bilo naše krstarenje po Hrvackoj.
Već od pokretanja auta, krenuli smo u krivom pravcu. Od dva moguća izbora za uključenje na autocestu, na kojoj sam ja inzistirala, jer sam svakako želila viditi novi most preko Krke, od dva izlaza, izabrali smo Zadar 1, izbor koji bi bio logičan da smo išli u pravcu Zagreba ili Rijeke, ali za Split je puno praktičniji izlaz iz grada preko Kalmetine pa na Zadar 2.
Zapričali se i zabunili. Svakome se to može dogoditi.
Onda, želeći viditi taj most, nismo skrenuli za Skradin, nego smo produžili i s vražjeg autoputa uspili kidnuti tek u - Perkoviću.
Vidili puno mista koja nikad ne bi vidili. Da nismo vakvi. Šverama nase.
Onda ala nazad do Šibenika.
I onda - bingo. Ulaz Lozovac je osvojen!
Ista priča bila je kad smo se vraćali. Iz Skradina krenuli ravno, umisto livo prema Vodicama. Došli skoro do Benkovca. Mista poznata iz izvještaja s prvih linija fonte za vrime rata. Mjestimično mine. Mista poznata po prezimenima. Ma sve domaće, prisno, a nikad viđeno.
Opet polukružni okret da bi se mora i poznatog okruženja dočepali na magistrali kod skretanja za Murter. Kod gostione Kapela.
Ovo je cesta! A ne onaj autoput kroz nedođiju na koji se ukrcaš i ka da si u vršu uša. Nema izlaza.
Eto tako je izgledalo naše nediljno kružno putovanje po zaleđu.
Nismo mi krivi, ne. Kriva je država. Mala, uska, skučena. Mirno odeš na poludnevni izlet do obližnjeg nacionalnog parka, završiš na drugon kraju države u nekom parku prirode. Oćeš do Oklaja, malo skreneš pogled, izgubiš koncentraciju, osvaneš u Dubrovniku.
Kako li tek Slovencima mora bit zajebano? Odeš na posal, ako nisi skoncentriran već te uapse austrijski, talijanski ili, nedajbože, hrvacki carinici. Pa ti njima objasni zašto nisi uzeja putovnicu.
Ja ću je odsad držati u autu.
O Krki ću van još pričati drugon prilikon. Ne bi ja, ali da mi slike ne propadnu.
A o Krki se ima puno toga lipog reć. Ali ne moš ričima doseć njenu stvarnu lipotu.
