morsky blog

Neću pisat o Dinu. Biće i previše postova posvećenih njemu. Mogu samo reć da mi je ža. Nije šteta samo dobrog i talentiranog glazbenika, nego i dobroga čovika. Čovika koji se nije folira, koji je bija svoj do kraja. Čovika kome triba skinit kapu. Dino je legenda.
Cijenim tu osobinu kod ljudi. Biti svoj. Ne preseravati se. Ne glumiti na pozornici života. Samo rijetki su u tome uspješni. Dino je bija.
Sigurna san da mu se sviđala ova pisma njegovog prijetelja, a ja ne znan zašto san je se sad sitila. Ali evo:



(Volila bi da mi neko objasni kako stavljaju pisme na blog, one bez video-snimke. Unaprijed zahvaljujem.)

A ža mi je i onih jadnih Slovaka. Jadni ljudi, umisto na ljetovanje, uletili u horor. Oborili sve hrvatske rekorde, a ljestvica je ionako bila užasno visoko postavljena. A potrudili su se i naši vozači taj crni rekord još i povećati. Ne znam ko bi uoće moga više na tu temu prozborit rič... Bolje šutit. Zamislit se, svak onako za sebe. Jer svi smo mi putnici, svi smo vozači. Potencijalne žrtve, ali i potencijalni ubojice.
Kako su naši vrli političari pohrlili na mjesto tragedije! Kako su se samo razbacali da pomognu, kako se natječu u sućuti i žalovanju! Dobro li in je došlo malo promocije u tako "udobnoj" katastrofi u kojoj nikako, ni na koji način, ni jedan promil, oni ne mogu bit odgovorni. Komodna li je to situacija u kojoj mogu samo pozitivci ispast, ljudi humani bez ijedne mrlje na obrazu. Gadljivo sućutni, di su bili kad je dio NJIHOVE države zadesila katastrofa istih razmjera? Di su bili neki dan kad je tribalo stat pred dalmatinske obitelji i pognut glavu? Pustit da ih pljunu?
Di su onda bili?
E, to nije bilo samo slikivanje. Tribalo je tu štagod i progucat. Pojist govno. Snosit odgovornost. Ali to je rič koja ne postoji u njihovom rječniku. Ni mozgu.
Ali ni u našem. Narodnom. Jer bili su izbori. Na kojima nisu kažnjeni za svoju bahatost. Ne, mi smo ih nagradili. Valjda što su se zrelo i odgovorno suočili sa situacijom.
Aj, filipinka ne pilaj više. Idemo dalje.

Užas od vijesti. Ali od goreg uvik ima gore. Meni je šlag na torti ovog vikenda bija onaj sinoćnji film, prikazan u prigodi obljetnice terorističkog napada na Ameriku. Nisan gledala od početka, ne znam ko je ono napravija, išlo je u emisiji Reporteri, ali mi se sledila krv u žilama. Šuška se već pet godina da su twins-katastrofu Ameri sami izrežirali, ali vidit crno na bilo onoliko dokaza u prilog toj teoriji - e ono je zbilja zastrašujuće.
I tako mi je Buš ukenja raspoloženje.

Ne smin više pisat. Ćer me potirala.
A kupiće mater sebi laptop, ja in kažen.