morsky blog

Ne znam kako je s vama drugima, ali ja sam već umorna ka pas od pustih događanja. Predstave, koncerti, eventi, fešte i feštice, čovječe, toliko je toga da ne moš pratiti. Ovi ljudi-namjernici, steći će skroz krivi dojam o nama. Misliće da baš ništa ne radimo nego se kulturno uzdižemo. Feštamo i uživamo. Slušamo milozvučne zvuke. Skačemo grupno u more. Pivamo i plešemo. Partijamo.
(Kad ono, zemlja ozbiljnih, zaposlenih i zabrinutih ljudi.
Koji u znoju lica svoga zarađuju kruh svoj. Baš kako je Bog reka onom lakovjernom Adamu kad ga je potira iz raja zemaljskog. Da izlučuje tjelesne tekućine: krv, znoj i suze.)

Ne moš pratit sve. Pa se onda jedna obitelj mora rascipit, razdilit, razaslat članove na različita mista. Da ne bi štogod promaklo. Strateški se rasporedit. Dolazi do familijarne destrukcije.
Moraš dicu poslat da rade. Da isfinanciraju te silne fešte. Jer one koštaju. Triba štogod izist. I popit. I kupit koji kineski suvenir.
I tako starije dite radi. Na štandu. Mlađe kupuje. Na štandu.
I tako smo na nuli.
Roditelji rade. U poduzeću. Rade i vikendom, fušare u turizmu. Onda uzmu novce, pa i oni odu glumit turiste. Potroše kune po feštama.
I tako imamo jedan zatvoreni krug.
Kako došlo, takom pošlo.

Tu je bila ćer:


(Milenijska fotografija Šime Strikomana)

Da je ne bi šekivali, roditelji su si odabrali feštu priko puta. Dilija nas zadarski kanal:
Fešta punog miseca:











A ovo je pun misec bez fešte: