E jutros mi je definitivno jasna jedna stvar. LJETO NIJE ZA RADIT. Barem ne ovaj dio ljeta od 15.07. do 15.08. i bar ne poslovi koji se obavljaju vanka, na ulici. Lako je meni u klimatiziranom uredu, ali moji kolege koji rade vani, e oni su pukli. Jutros se svađaju, viču, nude otkaze, spominju se stare razmirice i prastare svađe, samo što se ne dovate...A sve to što su frustrirani od ovog zvizdana. A ni meni nije lako. Treba u 15 sati krenuti na dug put kući preko užarenog kamena i zapaljenog asfalta, a ako nije tako vruće onda horde turista navale u grad pa ne moš proć... Nepodnošljivi šarm mediteranskog grada u ljetnom periodu... Treba stvarno na kolektivni godišnji odmor, na more, u more, u brod, u kaić, i "sve četiri u zrak" kako to naš narod lipo kaže. Samo prije triba stavit natpis na ulaz u grad/misto: "Sorry, closed due to vakation". Stojte doma i hladite se. Mi nemamo snage vas služiti. Ne možemo vam niti šolde uzeti. Vratite se kad izume vanjske klime. Za hladit grad izvana.
E pa, još kad se VRATITE s godišnjeg odmora ko što sam se ja tek vratila... (A kad me tako dopalo, što ću, bolje i to nego ništa.) I onda odete na blog pronaći osvježenje, a ono svi blogeri otišli nekud. Valjda na godišnji odmor. Na more. Pa sad umjesto da ih čitam doći će mi tu. Osim fizikalca (iz Vrpolja, ko ne zna, u dalekoj Slavoniji), on nema vremena doć do mora, potrošit će cili godišnji samo do po puta.
Samo su ovi "morski blogeri" stameni i nepoklebljivi. "Ne damo se, još smo uvik mladi..."
Naime, kad sam se vratila na blog malo sam prošetala na brzinu da vidin di je ko. Naišla sam na post "broda u boci" (jako mi je drag, nekako uvik kaže ono što ja mislim reći, ali na bolji način) "Dalmacija koje više nema". Pa ću se nekako nasloniti na taj post jer sam i ja nešto slično tila reć. Evo mu i besplatna reklama, odite pročitati na broduboci.blog.hr.
broduboci
Brod piše o Dalmaciji koje više nima, o Šimi koji više ne vadi parangale i vrše, o njegovoj ženi koja više ne kuva brudete i druge dalmatinske delicije, o klapi koja više ne piva u konobi, o našem siromašnom kamenjaru na kojen su naši didovi radili prekrasne suhozide i uzgajali vinograde i maslinike (a lini li su bili ti Dalmoši!) a koje mi sad rasprodajemo svjetskim i domaćim hohštaplerima jer ne znamo šta bi sa svojim bogatstvom od kojega smo sve siromašniji u ovom okrutnom suvremenom konzumerskom društvu. Mislin da je slično i s drugim krajevima zemlje, sa hižama i sokacima itd, ali mi najbolje vidimo ono što nam se događa doma.
Te Dalmacije nema odavno. Možda nije nikad ni postojala takva, nego smo je mi takvu samo sanjali i pretvorili u legendu. Jer ovdi život nije bija med i mliko, daleko od toga, i čovik se uvik borija da se izvuče iz sirotinje. I malo pomalo je uspija, ali naravno da nije moga ni sanjati di će ga to odvest i nije moga staviti crtu - e sad je dosta, sad ću stati. Ljudi su bižali u svit tražeći utopijsku zemlju lagodnog života, pa su crnčili gore nego doma po Amerikama i Australijama, ali sumnjam da su našli sriću, pravu sriću. Našli su obilje u praznini, ili obrnuto. A ovi što su ostali doma... e oni su su se upirali svim snagama da se izvuku iz onoga za čim mi danas žalimo. Otkrili su turizam, ostavili ribu (vidi primjer Korčule, a i svih drugih) i masline, smokve i rogače, otišli u fabrike po gradovima, opustili otoke i zaleđa...
Šime u mornarskoj majici još možda lovi ribe, ali ne vršom i parangalima, to se ne isplati, kupija je koću i svakojake moderne alate i oće polovit svu živu ribu, ko šljivi unuke, oni će ionako isti pilule, ne vozi se više u drvenom kaiću nego u zvijeri od glisera koji potopi sve drvene kaiće oko sebe, a sin se vozi na skuteru, oš onom po cesti, oš po moru. Napravija je pet-šest apartmana pa ih iznajmljuje za skupe pare, baš ga briga što to rade i svi susjedi pa mjesna infrastruktura ne može podnit toliki pritisak onih 40-ak dana, nije to njegov problem. Proda je nešto didovine da ima štogod za stančić u Zagrebu kad dica odu na škole... A Božemoj, ko mu može zamirit, živit se mora i to ne bilo kako nego onako kako se danas već živi...
A njegova žena, moderna Dalmatinka, skockana i ušminkana, ili je na plaži ili u šopingu u nekom mega-storeu, sigurno ne kuva doma brudet od škrpine ili ugora, ne pravi njoke za pašticadu, nego je kupila neko gotovo jelo za bacit u mikrovalnu...
Ne, ne pričam o Kaliforniji, nego o bidnoj Dalmaciji.
Klape više ne pivaju po portunima i konobama za svoj gušt, nego po Poljudu i Maksimiru za dobre pare...
Ali isto tako, stvari se mogu pogledat i iz drugog kantuna. Šime ne radi ko rob na žarkom suncu, ne pravi mocire, ne kopa i ne ribari po starinski, ne muči se ka pas, ne tuče more nego u njemu uživa, žena mu ne iskuvava lancune, nije izmučena i iscrpljena od teškog rada, posvećuje se svom Šimi, sebi i svojoj dici, lipa je i dotjerana, osunčana, lipo obučena...Klape više ne pivaju za gušt, ali su dobile zasluženo priznanje i pristojnu lovu.
Ali istina je da smo se prokurbali, pogrubili, podivljali i pomanitali od ingordicije (prevedeno - pohlepe). Samo nisam sigurna da smo smo se mi tako prominili. Uvik smo bili malo zajebani i zavidani ljudi. Uvik je bilo pohlepnih, zavidnih i primitivnih. Samo su se okolnosti prominile. Pružila se prilika. Prilika za brzo bogaćenje, za lagodn život. Pa smo mi, ovako frustrirani i oslabljeni stoljetnom oskudicom (ne bijedom!) brže-bolje posegnuli za ponuđenim blagom. A malo smo pretjerali. A bogami nam i furešti svojski pomažu u devastaciji ne samo okoliša nego i svekolike kulture i uljuđenosti življenja.
A jebiga, to je tako, i sad ne triba stat i plakat. Nema koristi. Stvari neće krenuti unazad. Triba se pridružiti "pokretu otpora", triba očuvat ono što vridi čuvat, sve divote koje su nam još uvik raspoložive, prihvatit novo sve što valja.
Ja sam nekako optimist, i držim se one zagorske da "nigdar ni bilo da ni nekak bilo". Dalmacije više nema onakve kakvom je se mi sa sjetom sićamo i nikad je više neće biti. NIKAD. Ali ko kaže da to novo što dolazi mora biti samo ružnoća i uništenost. Svi možemo, svatko na svoj način, protiv toga se boriti. Ljepotom protiv ružnoće.
Uljuđenošću i pristojnošću protiv divljaštva...
Tako se ja tješin...
I ka i moji zemljaci, Hari R. i Brod u boci, da se stoput rodin, tila bi se rodit tu (bar 80 puta, a onih 20 puta bi isprobavala neke druge krajolike).
Moj skromni doprinos tom svojevrsnom "dalmatinskom pokretu otpora" koji se bori protiv ružnoće života u svakom smislu, nadam se da je moj "way of living" koji bih volila provat ukratko opisati.
Svi moji preci su otočani. Živili su teškim težačkim i ribarskim životom na otocima zadarskog i kornatskog arhipelaga, vridno radili, brali masline, smokve, ribarili, malo i zdravo jeli i pili i ljubomorno čuvali svoje kamenjare. Onda je generacija mojih roditelja otišla u grad raditi, a na otocima očuvala nešto malo vinograda i maslina što su mogli vikendima. Turizam je uzimao sve više maha. Ljudi vidili da nude novce. Pa ih počeli uzimati. Stvari su se malo popravile. Život je posta lakši. Malo. Teži na neki drugi način.
Začudo, što se na otocima lakše živilo, to su postajali sve pustiji. Pustimo sad teoriju da je tamo još uvijek život teži. To svi znamo. Ali nije to jedini razlog napuštanja škoja. Prejaki je magnetizam gradova koji usisavaju okolno stanovništvo ko veliki usisavači i onda rastu i rastu dok ne prerastu sami sebe. A mi shvatimo da smo se upleli u mrežu i da ne možemo natrag.
Ja pokušavam natrag. Natrag svojim korjenima. Natrag prirodi. Natrag ljepoti. Natrag svome škoju. Kad ne mogu drugačije onda barem vikendima i za godišnji odmor.
Na otoku na kome su moji noni i none imali nešto maslina i pašnjake za ovce, ja danas imam vikendicu. Oni su na njemu teško radili, a ja uživam. Oni su do njega veslali, ja se vozim u plastičnom brodu s mariniziranim automobilskim motorom. Oni su imali samo šteriku i komin, ja imam struju iz solarnih panela, plinski špaher i frižider. Oni su čuvali, strigli i ganjali ovce po škoju na kojem ja sada sadim cviće.I sve tako.
Ali to je život. Možda je upravo ovo bio NJIHOV san kao što je njihov život sada naš san.
Ja želin virovati da je njima drago što pokušavam očuvati barem trag njihovog života. Života koji je njima bija grub, a mi ga sada sa sjetom bojamo u ružičasto. A ustvari njegova boja je bila duboko modra. Ka more.
A čini mi se da i u krvi moje dice već počinje teći more.
I zato mi se čini da nema straha za Dalmaciju.
Nekako se uvik izvučemo.
A možda sam samo danas stavila neke ružičaste očale.
Ko zna?
