... nije meni što je subota, litnja subota, a ja radim. Minjan kolegicu na godišnjen.
Nije meni šta san sama samcata u firmi, koja ima i blagajnu... neće valjda. Nije meni šta san žensko od 50-60 kila žive vage pa bi se lako obračunala s ... bolje da ne spominjen, da ne zoven vraga. Nije mi ni što je izvanka vrata od firme aparat za kavu kojeg nepogrešivo redovno subotom i nediljom pohode narkići u potrazi za dodatnim izvorom prihoda.
Nije mi to.
Nije meni šta nakon posla po zvizdanu iden busom u ortopedsku bolnicu, nije to daleko, samo po ure vožnje, a do autobusne stanice samo po ure pješačenja. Drugih po do bolnice. Nije mi šta iden najgrintavijoj osobi na cilon svitu i bližoj okolici. Nije mi šta će me upilat i izdeprimirati. Nije mi šta me po povratku čekaju tri sestre spomenute grintavice, vrlo slične, da ne kažen, ćimavice, sa sto pitanja i potpitanja, koja uživo, koja telefonom. Jer je tako lakše nego otić tamo.
Nije mi ni šta navečer iden na otok, sutra na drugi, nije mi šta mi je sutra smjena gostiju, pa triba pospremiti kuću. Pa iman cila dva sata za ušminkati 60 kvadrata i iljadu kvadrata okućnice. Šta je to meni? Mačji kašalj.
Nije meni šta mi je dragi moj muž izveo turistički pothvat stoljeća. Gosti javili da dolaze u ponediljak, da izbjegnu gužvu. Ovi sadašnji tribali otić danas. Cili dan za pospremanje (rekli bi PRAVI iznajmljivači - pa gubiš x eura tako. Gubin, ali mi gosti dolaze u tip-top kuću, steriliziranu, pasteriziranu i drugim postupcima osiguranu okolinu, točno onakvu u kakvu bi ja volila doć, da sam kojim slučajem, ja turist).
E, ali zašto bi bilo sve jednostavno, po planu, kad možemo zakomplicirati i začiniti. Razbiti rutinu i dosadu.
Daklem, ovima koji dolaze je najprije reka da on ne može u ponediljak s posla i da izvole doć u nedilju po dogovoru.
Onda je u firmi pita dan godišnjeg. Dali mu. Onda je nazva ove sadašnje "odlazne" goste i reka in da ostanu do sutra. Jer su oni tako tili od početka. Neka se komodno, polako spreme, neka se dica naspavaju, on će doći po njih brodom oko deset, jedanaest.
Onda je sinoć nazva one "dolazne" i reka da dobro za ponediljak. A ne, mi smo se spremili i dolazimo u nedilju, kako si reka. Tamo smo do deset-jedanaest. Ma, prekrasno!
Nije meni uopće to. Uspiću u petnaest minuta ono za što mi inače, nespretnoj i pipavoj triba 48 sati.
Ma ne, nije mi to.
Nije mi ni što san jučer cilu zaradu od prvih gostiju dala za režije, i još mi fali par sto eura.
Nije mi ni što san sinoć bila malo vanka, na "Noći punog miseca", pojila malo neke sumnjive tunjevine, popila veliku pivu, pa me bolija drob, a glava mi još nije baš najbistrija.
Nije mi šta me je jedan pacijent sad upila.
Nije mi sve to. Nije mi ...
Znate što mi je?
NEMAN UPALJAČ!
Sve san ladice prevrnila, sve ispregledala, nema ni jedne bijedne šibice. Našla san dvopeka, ključeva, uložaka, tampona, štapića za uši, lakova za nokte, jabuka, možda štogod i za ručak iskopam... Ali upaljača NEMA.
Jedina prilika da mogu pušiti u uredu, sad kad sam sama, da ne moran na hodnik, i - ćorak.
Ma, sad bi firmu užgala! Pa nek je dođe kanader gasiti.
Ali - nemam čime.
