morsky blog

... danas neću pisati, samo ću ići u goste. Počnite pisati nove uratke, kuhati kavice i peći kolačiće.
Uvatila me fjaka. Ne da mi se ništa. Ne mogu se izvlačit na vrime, jer je vrime prekrasno. Nije puno vruće (još), vitar (vitrić) je sa sjevernih strana, nema sparine, more je blizu, miriši, sve je za pet. Osim mene.
Fjaka. A šta bi drugo bilo. Ipak sam ja, jelte, da prostite, tu di jesam. I to što jesam.
A imam i nešto posla. Ovog, za koji me plaćaju.
Izvući ću se, ka i uvik kad sam prazne glave, što je često, sa slikama.
Isplatila se svaka kuna koju sam dala za Olympus, kad sam ga samoj sebi poklonila, ne sićan se više kojom prilikom. Nije da sam postala umjetnik, ali samoj sebi sam darovala zadovoljstvo. Vama možda tlaku, al ipak smo sami sebi na prvom mistu, zar ne?
Pa onda evo, da vas malo gnjavim s mojim zaustavljenim trenucima života. Prilično običnog i nezanimljivog.
Ali zato postoji blog. Da mi obični i dosadni i prosječni imamo di ostavit dokaz da smo i mi tu negdi. Motamo se.

Update: ništa od slika, ne radi mi photobucket. Fali mu memorije, ili tako nešto. Posenilija. Alchajmera dobija.

Danas je dan praznog papira. Nema riči, nema slika.
A ni komentirati se nema što.

Opet apdejt: ma ne bi ja bila ja da nisam nešto prčkala i popravila. Bolje reć "popravila".

Skupljaju se oblaci:


Odoh ja, napuštam asfalt i kamen, najbolje je s morem pod nogama:




Nakon vrućeg radnog tjedna, nas radnike dočeka ovakvo subotnje vrime. Jugo i kišica, vani vruće, more hladno. Pa jesmo li mi to baš zaslužili? A, valjda jesmo:


Ali neke to ne ometa u vježbanju dujedraganja-stila:


Bili malo na groblju, pljusak nas doveo u crkvu, gdje smo ja i moj sin razrađivali novu teološku temu: je li Majka Božja pljesnila kada Isusa po guzi kad je bija mali? Ja smatram da je, jer je bila samo mama, a on dite, on misli da tako drastične metode nisu bile potrebne...


Jel mi dobro oćale stoje?


Đir prije spavanja: