morsky blog

Evo jednog malog foto-putopisa. Da mi se ne predbacuje da sam neki lokal-neznanšto, da pilam samo po dalmatinskim vedutama i temama.

Bila ja na izletu, nešto ka sindikalnom. Tako se to prije zvalo, u onin vrimenima olovnim, sad je to neki team-building, valjda. Ili neka slična domaća rič.

Napuštam svoju kvrgavu i kamenitu Dalmaciju i iden u široku, ravnu, raskošnu Slavoniju. Iden i to čudo vidit.
Ostavljan Velebit iza leđa.




Bili u Osijeku. Prilipi grad. Širok, nesputan (mislim, prostorno)...





Bili i u Đakovu. Krasan gradić, krasna katedrala.





Vodilo nas u vinograde Đakovačke biskupije, i podrume. Kušavali vina... Neki se vraćali nekoliko puta, da nisu baš dobro kušali. Jela najbolji kulen u životu. Moran priznati da se ne srami dobrog posedarskog ili drniškog pršuta. Dapače.

Jeli fiš i šarane u rašljama na ribnjaku. Nisan bila nešto oduševljena, i tek sad vidin kako ne moraju svi s nama s mora dilit oduševljenje za morske delicije. Ka šta ja nisan nešto luda za ovin rječnim.



Posjetili predivni Kopački rit. Neman riči.



Bili u Lovasu, na vinskoj cesti u Baranji, Kneževi vinogradi, Suza, pili poslovično dobra vina, vidili konje lipicance, ne znan više di...



Tamburaši išli s nama cilo vrime. Stalno ih tjerali da sviraju Trešnju, Matu i neke druge slavonske. Oni svako malo pivali Da te mogu pismom zvati (?)



I bili u Vukovaru.



Otišla sretna što ću ga vidit, vratila se tužna ko tužna vrba.
Znaš sve, al dok ne vidiš...

Dok ne vidiš toliko rana poslije toliko godina...



Dok ne vidiš vodororanj...



I te silne križeve



I strašnu Ovčaru:



Otišla san i ponila u sebi tugu...

Slavonija ima more. Ali more zemlje. More Panonsko.



Nigdi kamena na vidiku.

Tribam li reći da mi je bilo lipo? Ne tiban.
Lipa je Slavonija zlatna. Nije ni čudo da su nam je onako grčevito otimali s istoka...