morsky blog

petak, 26.10.2012.

a sad bez romantike... život otočkog poljodjelca

(Pogasila sam sva svitla u kući, jer sve trepće kad se ovaj vrag od laptopa puni strujom. Nagnula ekran prema doli, da vidin slova bockati. A struje malo, samo 12 volti, jebajepas. Polokaće laptop do kraja posta sve što ima, pa ću ostali dio večeri provesti uz šterike. A nije mi do romantike... Vanka nemilo dere jugo, ja sama u mraku, prvi susjed 600-700 metara, drugi 800. Srića da je ovo malo telefona, a i on mi se razbija neki dan pa mi poslalo sinov, da ih zovnem ako je neka frka. Naprimjer, da mi tovar poludi, pobjesni i provali mi u kuću. Ionako mi je cijeli dan za petama, pojeo sve bombone, požvakao sve ručke od torbe, popušio cigarete... Srića da nejbor nr 2. ima tri pasa, odmah ga zovnem da naprave lom. Susjed broj jedan ima samo par mačaka, jebiga, on mi nije od velike pomoći.)

Uglavnom, ovo htjedoh reći.

Prošli post bio je u tralala tonu. Ajme lipo, ajme krasno, ajme prirode, ajme maslina, ajme blagomise.

Deseti dan ton je već malo izgubija na zvonkosti i milozvučnosti.

Dan za danom izgleda ovako:

Ustajanje u šest, ponekad i malo prije, kao logična posljedica lijeganja u osam i po. Budući da je do sedam mrakača, slijedi kavovanje i duvan.
Oko sedam- pokret u maslinike. Oko kilometar puta, djelomično prilično strmog, do krškog polja na platou na pedesatak metara nadmorske visine: Sad, to bi bilo ništa da do tamo vodi nekakva cesta, ili barem pristojan put, barem da kariola može proć. Ali jok, neće mene to dopast. Kozji kameniti put, to me dopalo. Valjda zato što sam koza, kad se upuštam u ovakve pothvate.
Moji lulavi preci i njihovi neki preci napravili su kilometre i kilometre suhozida, tankih i debelih, visokih i niskih, utrošili iljade i iljade uri u teškoj tlaci, a teško im bilo napraviti iole pristojan put. Pa svašta!
Ali njima nije triba put. Njima su tovari, oliti magarci po hrvacki, po tim kozjim stazama nosili teret, tojest masline koje su taj dan ubrali.

E sad. Ima još jedan, gore spomenuti i puno puta na mom blogu spominjani tovar, ali taj biži od tereta ko vrag od tamijana. Kad ja nosim ruksak od dvadeset kila, a muž vriću od trdesetpet, on nas lipo prati, hoda između nas i milo nas gleda. Ko van tu pari tovar, a?

Sad probajte dočarati koliko sam đireva s ruksakom na nejakim plećima prođirala gori-doli, dok sam donila četristo kili maslina. Ajde, tristo, muž je stotinjak. Dok je bio na proputovanju za vikend.
Živin na lekadolima i voltaren gelu.

Zaboravila sam spomenuti jurtarnju rosu koja traje do podne. Do osam sam kompletno mokra. Potrošila sam tonu robe i obuće.

Ukratko, skupo će me doć maslinovo ulje. Ali, što kad se bez njega ne može.
U životu svome još se nisan ovako naradila. Ko crnci dok su bili robovi. (Ako su bili, ako to nije samo holivudska izmišljotina.) Ma što Njemci i Japanci, nemaju oni pojma šta je to rad. Arbeit macht frei, malo sutra.

Jebate, od ovakvog su života nebrojeni moji stričevi, ujaci, i ostala rodbina pobigli glavon bez obzira ka rakova dica po cilin svitu. Po Amerikama i Australijama.
A ja se dobrovoljno vraćam na misto na kojem je njima puka film. Ludilo.




Dosta mi je maslina i svega.
Oću doma!
A ne bi ni Australija sada bila loša.


- 20:30 - Komentari (15) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 22.10.2012.

od godišnjeg do godišnjeg...

Kiša, poplava, kiša, poplava.... dosadilo mi stat u gradu koji se pomalo pretvara u Veneciju. Samo šta ne proglase izvanredne mjere zaštite od poplave.
Odo ja.



Iden na maslinarski godišnji.
A masline su priko sedam mora i nekoliko gora.
Eto mene na mom pustom otoku.





Sada je osam sati, 22. listopada, sidin za stolon na taraci i 20 je stupnjeva. Celzijusovih.

Ne mogu dugo pisati jer san raznoraznim čudima spojena na internet, struje nema baš puno, iz solarne je ćelije (mukte, hehe, nek se elektra friga), a i veza s internetom nije baš čvrsta. Samo ću dati telegrafski izvještaj. Ako uopće uspijem....

Moju "situaciju" najbolje će dočarati slike.

Ja sam, naime, na radnom godišnjem odmoru.
Svaki dan iden na fitnes, pilates, aerobik, jogu i meditaciju. Sve zajedno.
U berbi maslina.

Odlazim ranom zorom. Kozjim putem, uzbrdo, skoro kilometar....

Photobucket

Photobucket

Photobucket

Photobucket

Gledam sunce kako izlazi u maslini...

Photobucket

I onda berem, berem, berem....

Photobucket

Photobucket

Nabrala san cca 350 kila.

Photobucket

Photobucket

Photobucket

Photobucket

Ajte Bog van, nestaće mi struje. Tribalo je sto godina da se slike aplodaju.
A i moran leći. Umorna san ka pas. A sutra mi se rano dignut.
Laku noć.

- 19:54 - Komentari (3) - Isprintaj - #

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se